Den skyldige - Ne tako epohalno...

... kako pričaju...

Jeste ovo ostvarenje "zaludelo" mnoge poklonike filmske umetnosti, osvojilo brojne nagrade na raznim fesivalima, a bio i danski kandidat za "Oskara", ali mene nije naročito "dirnuo"...

Kažu brojke da je ovaj film zaradio skoro 3,6 miliona dolara od prikazivanja širom sveta, a da je snimljen za nešto manje od pola miliona dolara. Iskreno, čini mi se i da je to mnogo, jer se u ovom trileru baš ne vidi na šta su otišli svi ti novci...

Još 2012. godine Srbi su snimili film Smrt čoveka na Balkanu u sličnom "fazonu" - jedna kamera, soba, likovi koji se smenjuju... Bila je to uspešna društveno-angažovana komedija, rekao bih. Den skyldige nije komedija, triler je, u principu ima samo jedan glumac (mada tu i tamo promakne još po neki lik), ali, brate, ovakav način koncipiranja filma nije ništa epohalno da bi se o njemu toliko pričalo!

Ovo je prvi film koji potpisuje Gustav Möller, ujedno i reditelj i scenarista. Glumac Jakob Cedergren već je mnogo iskusniji, što se vidi i u svakom kadru. On "drži" napetost čitavih 85 minuta, koliko traje priča u čijem je središtu policajac na "telefonskoj" dužnosti, koji dobija panični poziv otete žene i koji će tokom trajanja filma učiniti sve da uđe u trag njenom otmičaru. 

Mora se reći da je zaplet filma izuzetno inteligentno napisan, te da se film lako prati. Drugim rečima - nije dosadan, iako sve vreme trajanja nema gotovo nikakve "akcije", odnosno stalno je u kadru pomenuti policajac Asger Holm, s slušalicama u ušima.

U "novije" vreme, tačnije godine 2013. snimljen je i film The Call, u kojoj policajku na istoj dužnosti glumi Halle Berry. Ali, za razliku od danskog filma, u filmu koji je režirao Brad Anderson, scene u "policijskoj telefonskoj centrali" protkane su i onim "akcionim", vezanim za sam čin kidnapovanja (pošto je zaplet i ovde takav). Čini mi se da je baš nedostatak takvih scena ono što fali danskom filmu, da bi se svideo još "širokijem" krugu ljudi. Ovakav kakav jeste - ok je, dobar je, ali je prvenstveno "egzibicija", koja, čini se daje prednost "ekstravaganciji" u odnosu na pravo uživanje u pravljenju i gledanju zaista dobrog filma.