Scary Stories to Tell in the Dark - Del Toro protiv Tarantina

Nekako u isto vreme pojavila su se dva filma koja govore o 1968. godini. Svaki na svoj način provokativan, žanrovski potpuno različiti, ali zgodni za upoređivanje...

... O čemu ovde, nažalost, neće biti reči...

...Samo ću reći da je del Toro, u ulozi producenta, obavio mnogo "muškije" posao nego Tarantino, u ulozi reditelja...

André Øvredal, norveški reditelj na privremenom radu u Holivudu, koji iza sebe ima žanrovski ubedljive (The Autopsy of Jane Doe i Trolljegeren), ni ovaj put nije omanuo. Njegove Scary Stories to Tell in the Dark na tragu su It i Stranger Things, eksploatišući povećanu zanimaciju svetske javnosti za tkz. tinejdž-hororom. Kada se tome doda da su scenaristi imali i prilično "kultni" (bar za SAD) literarni predložak, čiji je autor Alvin Schwartz, a da je pomenuti del Toro producent - stvar teško da je mogla da omane.

Troje tinejdžera, drugara iz škole, plus, jedan mladi Latinoamerikanac, koji se u svojim kolima našao u njihovom gradu, nađu se u sred strašnih zbivanja usled "čačkanja" napuštene kuće u kojoj su se nekada davno desile neke "još strašnije stvari" - jedna devojka je završila u ludnici, a knjiga koju je pisala ostala je da skuplja prašinu, sve dok je nije našla ta radoznala tinejdžerka. E, pa ta knjiga jeste ona "koja se sama piše", a besna zbog napuštanja svog staništa, odlučuje da se na jezovit način osveti zbunjenim tinejdžerima.

Autori ovu, naizgled, prilično već dosta puta ispričane priče, koriste da mnoštvom "podmotiva" zaokruže i "nostalgični" osvrt na vremena kada je Nikson postajao američki predsednik, hipiji ustajali protiv rata u Vijetnamu, a kod dobrog dela Amerikanaca još vladale rasne predrasude...

E, zbog svih tih "podmotiva", ovaj horor nadrasta svoju osnovnu žanrovsku odrednicu i sasvim upečatljivo može da se gleda, čak iako niste strastveni poklonik žanra. Možda neko, nakon odgledanog i postane... 

...A, to je već nešto...