Candyman - Retko kad...

...retko kad filmski kritičar poželi da svoje čitaoce izloži spojleru, jer je to "nepisano pravilo" i "to se ne radi". Ali, u slučaju novog "horor hita" - Candyman - da biste odmah shvatili koliko je sve to loše, najupečatljivije bi bilo prepričati nekoliko zaista "vrhunskih" promašenih scena iz filma, jer je to i najlakši način da se objasni koliko je zaista ovaj film promašen. Ipak, ne brinite - neću - ići ću komplikovanijim putem...

Ovaj Candyman se nadovezuje na Candyman iz 1992. godine, ali ne toliko da se ne bi mogao posmatrati i "nezavisno". Dakle, nije u tome problem, ako niste upoznati s prvim filmom snimljenim na osnovu priče "majstora horora" po imenu Clive Barker. Samo ukratko to je bila priča o Helen Lyle (Virginia Madsen), koja za potrebe svoje doktorske disertacije izučava urbanu legendu o okrutnom ubici koji svojom kukom (umesto rukom) ubija sve što mu se nađe na putu...

Sada, skoro tri decenije kasnije u viziji koju su osmislili Jordan Peele (kao scenarista i producent) i Nia DaCosta (kao rediteljka), Candyman se vraća na mesto zločina, u čikašku nekada sirotinjsku četvrt Cabrini-Green, a sada "otmeni i džentrifikovani deo grada naseljen soliterima u kojim žive umetnici i oni koji to žele da postanu. Peele kao "glava ovog projekta" ne bi propustio priliku da skoro svi junaci budu crne puti, te da nam kroz svoj film ponudi (valjda) i skasku o aktuelnim afro-američkim problemima u zajednici, nastojeći da ovaj horor bude i društveno-angažovan. Uostalom, takav mu bio i prvi film-horor koji ga je proslavio 2017. godine, a čiju kritiku možete da pročitate ovde - Get Out (snimio je Peele dve godine kasnije i film čiju kritiku možete da pročitate ovde Us - Podbačaj, i već tada je bilo jasno da se svojim stilom trudi da prevaziđe žanr u kom deluje).

I ovaj put ista priča, mada kao reditelj nije potpisan Peele, već izvesna Nia (autorka modernog vesterna Little Woods iz 2018. godine). Novi Candyman prenaglašeno udara na umetničku scenu moderne Amerike, "uvlačeći je" u žanrovski milje na način koji uopšte nije odgovarajući široj emociji. Čini mi se da je glavni problem u  tome što se dobar deo publike uopšte neće identifikovati s likovima, bilo da su oni "glavniji" ili oni koji tu i tamo promiču tek kroz film kao usputne žrtve krvavog ubice. Jednostavno, krvi ima, ali je baš besmisleno koliko se ona proliva na neke likove koji su totalno "van priče", te kao takvi kao da su posledica "naknadnog ubacivanja" u filmsku strukturu i izazivanja utiska - "eto, ima kasapljenja, šta hoćete, ovo jeste horor"...

Dakle, glavni likovi su crnac-neostvareni čikaški slikar i njegova crna devojka - ostvarena umetnička kuratorka ili šta već, koja se trudi da svom momku obezbedi dostojnu slikarsku karijeru iako već godinama nije ništa naslikao. E, pa sad, nakon što se taj lik zainteresuje i pronađe inspiraciju u staroj priči o Helen Lyle i Candymanu, a sve bazirano na urbanoj legendi da će se strašni lik pojaviti ako stanete pred ogledalo i pet puta izgovoriti njegovo ime, počinje kasapljenje. Anthony (Yahya Abdul-Mateen II) i Brianna (Teyonah Parris) suočiće se s nevericom, a kruna svega biće njegovo preobraženje u okrutnog ubicu. Ili, ipak nije on, već Candyman?

I, sve to bi donekle bilo i podnošljivo, da u celu priču nisu upleteni neki potpuno promašeni i nedorečeni likovi, od crnca-vlasnika lokalne perionice (koji valjda jedini zna "tajnu"), preko brata Brianninog (valjda homoseksualca) za koga će se ispostaviti da je totalno nebitan za film, a tu je "s zavidnom minutažom", pa do prepatetične i ničim potrebne scene "sećanja" na Brianninog oca i Anthonyjeve majke koja u najmanju ruku izgleda kao da je njegova vršnjakinja. A, o onim srednjoškolkama da i ne govorim (eto, izbegao sam spojler...)

Eto, što se mene tiče - pogledajte bolje original...

Nadam se da nastavka neće biti...