The Matrix Resurrections - Nije...

Četvrti deo... Samo da potvrdi staro pravilo da neke legendarne filmove ne treba nastavljati. Nema svrhe. Ideje su istrošene i samo se mogu reciklirati. A, to je kao da piješ podgrejanu limunadu...

Godine 1999. snimljen je The Matrix. Usledili su, godine 2003. The Matrix Reloaded i The Matrix Revolutions, mada su se već tada mnogi upitali - "zašto to i čemu?". Sada, 18 godina kasnije usledio je i The Matrix Resurrections, čineći se - prvobitno uz želju da se kaže nešto novo, zaboravljeno u prethodna dva nastavka. I publika je bila željna da vdi kako Keanu Reeves ponovo uplovljava i razotkriva "bitnost" naših svetova. Međutim, osim plemenite osnovne ideje da će "ljubav sve spasiti", ipak, najnoviji film u krajnjem slučaju jeste samo bespotrebno prangijanje. 

Keanu/Neo jeste vrhunski programer u firmi koja je "ćerka" Warner Bros (ne šalim se, stvarno se tako izgovara u filmu), i "čije su glavešine odučile da se napravi nastavak trilogije". Ekipa programera počinje da lupa glavu šta da rade i kako, i u toj gunguli Keanu/Neo ponovo upada u svet za koji je mislio da je nestao, jer sve vreme uredno posećivao svog psihijatra (i pio plave pilule). Međutim, kada mu se pojave stari drugari, iz Matrixa, vreme mu je za crvenu pilulu. A, to će mu omogućiti i da sazna pravu sudbinu Trinity, to jest Tiffany, koja je u "ovom" životu uzorna supruga i majka troje dece (mada opsednuta motorima).

Sledi pucnjava... i pucnjava... likovi iz prošlosti (filmske) pojavljuju se i nestaju. Neki potpuno bespotrebno. S vremena na vreme Lana Wachowski, kojoj, ovaj put, za razliku od prošlih filmova fali brat/sestra Lilly Wachowski, napravi zaista duhovitu "upadicu", bilo "rečitu" ili "slikovnu", čineći da dugih dva i po sata, ipak, budu prilično gledljivi, ali to, jednostavno, nije dovoljno da bi film dobio i visoku ocenu. Čak ni ako uzemo u obzir da je jedan od troje koscenarista Aleksandar Hemon, rođeni Sarajlija (ostala dva su Lana i David Mitchell). Mnogo je tu ispuštenih "tokova" kojim je The Matrix Resurrections mogao da ide, a nije. Što je velika šteta, jer je publika bila raspoložena za još jedan žanrovski "masterpiece", kao 1999. godine. Umesto toga dobili su šećerlemu koja baš i nema neku naročitu nutritivnu vrednost. Kao da je svejedno da li ste uzeli plavu ili crvenu pilulicu. Ne bi trebalo tako da bude...