Bullet Train - Fali Tarantino

Pomešana osećanja...

Da je samo malo više truda (da ne kažem i smisla) uloženo u scenario ovog filma, moglo je to biti baš dobro zezanje. Na primer, kao što je to radio Tarantino. Međutim, mane Bullet Train isuviše su primetne da on bude uvršten među najbolja filmska ostvarenja skorijih vremena. A, moglo je biti tako...

Scenarističkih rupa ima na sve strane. Ipak, i takav kakav je, Bullet Train poseduje određenu dozu šarma potrebnu da se on pogleda, ne s dosadom u očima. Glumci, pre svih Brad Pitt kao "gangsterski kurir" Bubamara, kao i dva "glavna" negativca - braća plaćene ubice Aaron Taylor-Johnson i Brian Tyree Henry (jedan belac, a drugi crnac!), nose hrabro ovaj film na plećima koliko god mogu, podsećajući nas na atmosferu klasika Pulp Fiction, kad god im to reditelj dozvoli. Može se reći i da su se i ostali glumci svojski potrudili, ali, su, ipak, ostali u senci pomenute trojice. Da nije nekih prilično besmislenih situacija u kojima ta trojka učestvuje, moglo bi se reći i da su ostvarili uloge za dugo, dugo sećanje. I, baš ta mešavina senzibiliteta koju je imao Bullet Train s akrobatskim "kreveljenjem" koje je gajio (i još uvek to radi), recimo Tom Cruise u franšizi Mission: Impossible, jeste ono što smeta za celokupan povoljan utisak. 

"Voz metak". Onaj što piči prugama Japana ko-zna-kojom brzinom. Brad Pitt, kodnog imena Bubamara, unajmljen je od strane misteriozne organizacije da iz voza ukrade misteriozno koferče. Ispostaviće se da je u njemu deset miliona dolara, spremnih za otkup sina glavnog japanskog mafijaša. Koga su, u međuvremenu, spasli ona dvojica plaćenih ubica gore spomenutih. Sve sa novcem. Ali, Bubamara ne zna ništa o tome, njegovo je samo da ukrade koferče. A, u tom, istom vozu nalaze se i mnoštvo baš za*ebanih likova i likuša, koji isto nameravaju da se dokopaju koferčeta. I, onda nastaje - tulum. Vremenom se više tu ne zna ko sve pije, a ko plaća, da bi se u finalu filma razrešilo sve na najbolji mogući način i mi shvatili da je sve deo pažljivo iscenirane (scenarističke) igre. Ili, možda i nije? Jer, pored svih tih blještavila, hodanja po krovu vagona najbržeg voza na svetu u punom pokretu, grčevitog držanja za njegovu šoferšajbnu u punom pokretu i pentranja u njegovu utrobu u punom pokretu, shvatite da ste se možda i izgubili u celoj toj šarolikosti specijalnih efekata i bilo kakve logičnosti viđenog (u punom pokretu). Akcioni spektakl? Ma, dajte... E, u tome je razlika između Bullet Train i Pulp Fiction, odnosno između Tarantina i čoveka po imenu David Leitch. Jer,Fast & Furious Presents: Hobbs & Shaw, Deadpool 2 i Atomic Blonde koje je ovaj čovek do sada radio, jesu jedno, a Bullet Train je, ipak, trebalo da bude nešto sasvim drugo...

Dakle, ko gleda vratolomije Pitta i drugara, neće se pokajati... baš mnogo. Ima šmeka. Ali, ne dovoljno da bi se filma duže sećali. Ponekad je i to dovoljno. Tarantino bi, verovatno, znao bolje. U svojim najboljim danima. Šteta što nikad nećemo saznati. Ovo je brzo vreme i stvari se brzo zaboravljaju. Što će biti slučaj i s Bullet Train. Voz (vlak) bez voznog reda. Samo projuri... Vreme... I, posle se pitate - šta vam je sve ovo uopšte trebalo... (mislim, pravljenje jednog ovakvog filma). A, da, možda zbog onih par sekundi u kojima se Sandra Bullock pojavljuje...