Smile - Da je malo više...

Jedan od interesantnijih predstavnika žanra poslednjih godina. E, sad, da su autori pokazali samo malo više ambicija, mogao je ovo da bude horor na tragu postulata žanra, otprilike tamo negde gde se kao autori, mada u svojim oblastima kreću Stanley Kubrick ili Stephen King. Što nije do kraja izvedena premisa, ostaće nepoznato...

Sosie Bacon je doktorka u psihijatrijskoj bolnici, koja bude svedok samoubistva upravo dovedene manične devojke. Tako postaje deo lanca suicidalnih osoba koje pohodi misteriozni entitet koji nagoni žrtve da sve s osmehom na svojim licima neprestano čine to što čine. I sama s traumatičnom prošlošću, kad joj je majka izvršila samoubistvo, Sosie mora da pronađe način da prekine kletvu i, jednom zauvek, spreči dalja samoubistva. Međutim, pri tom sve više pati od halucinacija, što dovodi da i njeni bližnji budu suočeni s velikim opasnostima kojima ih Sosie izlaže usled svojih postupaka na granici ludila...

Reditelj i scenarista ovog filma jeste Parker Finn, i ovo mu je prvenac u svetu dugometražnog filma. Samim tim, ovo delo postaje dragocenije, jer scenario deluje prilično postojano, što je prilična retkost u poslednje vreme, bar što se tiče horora. I rediteljski postupak deluje prilično "drugačije", što se može shvatiti i kao nadahnjujuće i obećavajuće, što daje dodatnu draž gledanju Smile. Krupni kadrovi pružaju dodatni osećaj jeze i prihološke teskobnosti, pa se, u nekom širem značenju ovaj film može nazvati i "psihološkim trilerom", što nimalo ne para utisak ni kod ortodoksnih ljubitelja horor žanra. 

Tokom gledanja Finnovog filma oni, malo zahvetniji ljubitelji "žanrovske posebnosti" imaće utisak da bi bolja glumačka postava činila da Smile bude zapamćen "mnogo bolje", ali, očigledno je da su autori ovakvom kastingu pribegli zbog pomanjakanja finansijskih sredstava. Čini mi se da Sosie nije Sissy Spacek (iz najboljih Carrie dana), niti njeni partneri u filmu imaju harizmu kao npr Jack Nicholson ili čak i Robert Englund. To, međutim, nipošto ne znači da je Smile manje vredan, već samo da bi, da je malo više "sreće", ovo mogao da bude zaista vredan, pa čak i "nadahnjujući" horor. Ovako, čini se da postoje te male "rupe", pa čak i kod celovitosti samog scenarija, koje bi, da su na filmu radili i neki autoritativniji akteri, mogli da nam isporuče "klasik". Jer, dobar horor i služi da nam ponudi i "gledanje malo dalje" nego samo ono što na prvi "cug" vidimo na platnu (ekranu). Užas je u očima posmatrača, ali "izlečenje duše" treba shvatiti... 

U svakom slučaju, vredi da se pogleda. Finn je samo "zagrebao", ali i to je dovoljno...