Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!
}
blogovi
17.11.2023.
Komentar nedelje - Sonnenallee
IgaBiva
Poštovani korisnici foruma našeg sajta - uvodimo jednu novinu! Od ove nedelje posebno predstvaljamo komentar koji nam se učinio da pobuđuje najveću pažnju u prethodnom periodu, kako svojim kvalitetom, tako i provokativnošću. Hvala aleksandar-kojic na komentaru!!!
|
Predivan i topao film koji me vrati u detinjstvo uvek kad ga ponovo odgledam.Radnja se odvija u istočnom Berlinu (Staljinovoj zemlji radnika i seljaka) kasnih 70-tih-ranih 80-tih i snimljen je kroz oči jednog dečaka Miche, a ja sam bio dečak koji je odrastao u Bijeljini (Titovoj zemlji radnika i seljaka). Naravno, komunizam u Jugoslaviji bio je drugačiji nego komunizam u zemljama Istočnog bloka,kontrolisano demokratskiji i manje cenzurisano slobodniji. Moj otac je bio veterinar i član KPJ, pa je posle postao i direktor. OK, bio sam "guzonjin sin", priznajem. Jednom mi je doneo konzervu Coca-Cole sa službenog puta u Italiju. Iz Slovenije sam dobio crveni poni bicikl, i bio glavni dasa u komšiluku. Svi su hteli "jedan krug". Živeo sam super. Ali "Tad još nisam ništa znao i još nisam verovao da na svetu tuge ima..."
Iako sam bio Titov pionir, a već kao omladinac nosio Štafetu mladosti, imao sam kasnije "crveni pasoš" koji je otvarao sva vrata sveta, i ceo svet za mene. Nisam znao za zločinačka zlodela komunističke diktature, ali sam mogao da kupim dupli unipak album "Exile on Main Street" grupe The Rolling Stones, zapečaćen mastering logom urezanim u omot, i to od svog džeparca! Da bih dočarao razliku ova dva diktatorska režima (DDR i SFRJ), ubacio sam na svoj YouTube channel samo dva minuta filma vezano za "Exile on Main St." sa naškim prevodom. Kao punoletni tinejdžer sam mogao da skoknem do Trsta po leviske i starke, ali nisam znao za "Goli otok". Deca istočnog Berlina, zarobljena u Sovjetskoj okupacionoj zoni, trpela su komunističku diktaturu totalitarnog i autoritarnog režima, gde su "dekadentna" umetnost, "satanska" muzika, anglosaksonska književnost i hipi moda, bili strogo zabranjeni i brutalno sancionisani.
Grupa dece u ovom filmu odrasta odmah pored jednog od retkih graničnih prelaza između Istoka i Zapada rezervisanih za državljane Zapadne Nemačke, pa su ilegala i šverc bili jedini mogući izvori svega "čarobnog" za ove klince. Njihovi rođaci sa Zapada prelazili su granicu nekoliko puta nedeljno. Švercovali su sve i svašta i stalno usavršavali svoje metode. Istočnonemačkim stanovnicima ove (deluje ironično) "Aleje Sunca" bile su potrebne posebne dozvole da bi mogli živeli tako blizu graničnog prelaza, koji je uvek mračno prisutan dok se ova filmska priča odvija. Sve te "neverovatne" stvari sam lično doživeo u Jugoslaviji. Prvi crno-beli televizor sa samo dva kanala na kojem sam prvi put gledao "video spot" pesme "O, Ana" grupe "Srebrna krila" 1978.godine, u emisiji Nedeljno popodne. Imao sam i gramofon i prvu ploču koju sam kupio bila je ABBA-Greatest Hits. A tek kad smo dobili prvi fiksni telefon (Identično kao u ovom filmu) svi smo se okupili oko njega, onda je zazvonio i svi smo se uplašili. Nisam mogao verovati da čujem nečiji glas iz te smešne plastične slušalice, a taj neko nije trenutno ovde. Neponovljivo uzbuđenje. Uvek mi izmame suze, samo zbog starih uspomena. Ko to nije doživeo ne može da proceni vrednost ovakvih doživljaja. Nažalost,današnja deca to nikada neće razumeti.
Film "Sonnenallee" (Sunčana avenija ili Sunčeva aleja) je nemačka hmm... "komedija" iz 1999. godine o životu u Istočnom Berlinu kasnih 70-tih i dela 80-tih. Film je režirao kontroverzni pozorišni reditelj Leander Haußmann, a nešto kasnije je postao direktor gradskog pozorišta u Bochumu (iako nije bio "guzonjin sin"). Otac mu je bio glumac. Slučajno sam naleteo na zanimljiv podatak - Njegova baka, pre nego što se udala za njegovog dedu, bila je udata za pisca Hermanna Hessea! Takođe, Leander je pisao scenarije i glumio u nekoliko predstava, još od 1995. godine. Proboj i popularnost u igranom filmu stekao je sa baš ovim filmom "Sonnenallee" 1999. godine.
Njegova produkcija "Die Fledermaus" (Slepi miš) u Minhenu izazvala je skandal, pa je njegov planirani projekat "Romeo i Julija" otkazan,što je pogoršalo probleme oko njegove produkcije "Petra Pana". Iako "Sun Alley" sadrži neke Haußmannove autobiografske elemente, scenario je rađen po noveli "Am kürzeren Ende der Sonnenallee" Thomasa Brussiga. Mnogi se slažu da je film bolji od knjige. Leander Haußmann je režirao još nekoliko filmova, ali bih izdvojio "Berlin Blues" (2003) i "Hotel Lux" (2011).
Sonnenallee je i danas postojeća ulica u Berlinu duga pet kilometara, koju je u komunističkom periodu presecala granica između Istoka i Zapada - Berlinskim zidom, uključujući i granični prelaz. Glavni lik i narator filma je Micha koji ima 17 godina. On i njegovi prijatelji žive s druge (one gadne) strane Zida - na Istočnoj strani ulice Sonnenalee u Berlinu. Film nam prikazuje nestašluke ovih klinaca, svakodnevnicu njihovih porodica, prijatelja i rođaka sa Zapadne strane Nemačke koji im dolaze u posetu, i podmitljivih istočnonemačkih graničara, a sve to služi da ilustruje apsurdnost svakodnevnog života grubo presečene ulice, a samim tim i života širom bivše Istočne Nemačke. Tu veoma ozbiljnu prepreku, dečak Micha slikovito i duhovito objašnjava: "Iza ovog graničnog zida nalazi se još jedan - Berlinski, koji deli Berlin na Istočni i Zapadni. ‘Zlatni Zapad’ se nalazi na dohvat ruke. Živim u ulici koja je većim delom u Zapadnom,a mnogo manjim u Istočnom Berlinu.Živim na Sunčanoj Aveniji. Zapadni Berlinci su pored zida izgradili opservacione platforme samo da mogu da nam se podsmevaju. Ali i mi volimo da ih zezamo iako su naoružani."
Micha je simpatičan tinejdžer sa tipičnim tinejdžerskim problemima i svojim interesovanjima: kako osvojiti ljubav devojke ili kako presnimiti zabranjene ploče. Prva iskušenja, eksperimentisanje sa drogama, druženja sa svojom ekipom, "katastrofalne" tajne žurke (Party in wild wild east)... to je Michina svakodnevnica. Iako njegova porodica, kao i sve druge porodice u gradu, živi uz stalne kontrole policije, tajnih službi, zabrana Centralnog komiteta Komunističke partije. Kroz ceo film se provlače (ponekad opasne) šale i ismejavanje onih sa druge strane zida. Postoji čak i brdašce na koje "zapadnjaci” mogu da se popnu i dobacivaju "istočnjacima” uvrede. Duhoviti momenti su ono najlepše u svoj toj sivoj i opasnoj atmosferi "Zemlje koja te steže kao tesna cipela". Mladost, nevinost, neznanje i radoznalost je ono što tu decu održava u životu, a sve to je protkano aktivnim humorom. Recimo, piškenje uz zid sa rečenicom: "Mokraća ne poznaje granice." Postoji, na primer, scena u kojoj vojnik iz Istočne Nemačke pokušava da objasni Zapadnom Nemcu - zašto je istočni radio superiorniji od zapadne tehnologije: "Jer ima manje dugmića i stoga je lakši za rukovanje." Takođe,tu je i dečačko oduševljenje: "Neverovatno. Ovaj televizor hvata sva tri kanala."
Iako su prerano sazreli i odrastali uz uperene puške stražara, to su bile najbolje godine njihovih života, pune namernih ili slučajnih nestašluka koje svaka mladost nosi bilo gde da se nalazili. Nijedna represija ne može ubiti duh! Snovi ove dece o životu s one strane zida su naivni i smešni: "Na Zapadu kažu da se od ovih plombi za zube dobija rak. Ja nikada nisam imao rak!" ili: "Nekad sam mislila da se na Zapadu lepše ljube." Micha često koristi odbrambeni mehanizam racionalizacije, a i šta mu drugo preostaje: "Imam 17 godina i živim u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Inače, dobro mi ide. U našoj zemlji nije bilo ni beskućnika, ni gladnih. Hrana je bila jeftina a cene stabilne. Imali smo besplatno obrazovanje, učili smo ruski jezik i vojni rok je trajao tri godine. A mi... Skoro po ceo dan smo se družili i super se provodili." To je bila njegova stvarnost, jedina koju poznaje.
Uvod u film "Sonnenallee" nagoveštava da će ova fina i topla nemačka komedija ponuditi nešto mnogo više od uobičajene priče o odrastanju tinejdžera. Uz scenario dva autora koja su i sama odrastala u sličnom okruženju, ovaj film pokušava da nam dokaže da su "Deca Berlinskog zida" imala mnogo više na umu od dosadne politike u ovoj gorko-slatkoj priči o punoletstvu, smeštenoj 34 godine pre nego što je zid konačno srušen. Veliki Leonard Cohen je kritikovao Amerikance: "Prvo smo trebali zauzeti Menhetn, pa tek onda Berlin". Muzika je uvek bila njegovo oružje. Počisti prvo svoje dvorište,a sutra svet! Haußmann i Brussig su veoma pazili da prikažu tačne detalje nasilne podele grada i svakodnevnog sivog života u Istočnoj Nemačkoj. Bizarno dizajnirana scenografija, neispravne kućne potrepštine; prisustvo svih vrsta državne kontrole granične policije i komunističkih omladinskih grupa; pokušaji marksističke indoktrinacije u školama (izvor nekih od najboljih gegova); i privlačnost Zapada, sa njegovom zabranjenom robom, muzikom i televizijom. Film počinje rečima: "Zovem se Michael Ehrenreich i imam 17 godina. Ja živim u zemlji koja je još uvek mlada. Živim u Istočnoj Nemačkoj, i da nije tako ne bih imao nikakvih problema. Upravo sada, presnimavam zabranjenu pesmu. Zapravo, nije zvanično zabranjena, ali svi znaju da jeste. Zamislite vladinu kancelariju gde po ceo dan slušaju najnovije ploče samo da bi mogli da ih zabrane. Pri tom baš vole da zabranjuju i zabranjuju na veliko. "Zabranjeno" znači nešto sasvim drugo na našem tinejdžerskom jeziku. To znači da je nešto odlično."
Tinejdžeri Haußmannove "Aleje sunca“ su veoma svesni situacije u kojoj žive, sovjetskih mašinki, diktature proletarijata i mogućnosti da ostatak života provedu u Sibiru. Koliko god ovo bila komedija, neke rečenice iz filma nas teraju da gutamo knedle: "Stvarno nemamo nikakve šanse. Sve je tako sivo. Sivo... kao pepeo. Nisi napunio ni 18 godina a odjednom si odrastao, a rastanci i nesreće se umnožavaju. Nije ni čudo što svi beže odavde, i oni koji ne beže žele da pobegnu, a oni što još ne žele da pobegnu će sigurno poželeti da pobegnu..." Samim tim oni veoma ozbiljno razmatraju kako da promene svoju "mat" poziciju pokretanjem lične dečačke revolucije: "Odlučio sam da sam osnujem grupu pokreta otpora i da pozovem svoje prijatelje, koji, kao i ja, znaju šta je život i koji znaju da ovo nije igra. Dosta sam čekao, a imam i plan - pridruži se komunističkoj organizaciji i podrivaj je iznutra!" Sve njihove ideje o pokretanju pokreta otpora padaju u vodu,a njihovi revolucionarni snovi brzo se ruše u korist snova o devojkama.
Istočnjaci Micha i Mario (kao arhetipski heroji Pišonja i Žuga) provode dane slušajući krijumčarene ploče The Rolling Stonesa i beskrajno spletkareći, traže načine da izgube nevinost. Priređuju žurke,cugaju i zaljubljuju se u devojke kao što je plavokosa princeza Mirijam, koja bukvalno zaustavlja saobraćaj kada se pojavi. U međuvremenu, Micha mora da trpi svoj ekscentrični porodični klan, uključujući mamu koja smišlja planove za bekstvo iz zemlje, tatu koji se stalno nešto žali i sestru koja se loži na svakog dostupnog momka u gradu. Ovi mladići odrastaju, formiraju stavove, neki će čak pokušati da pobegnu, a Micha će naučiti da se bori za devojku koju voli i za svoja lična uverenja.
Ovaj film nam pokazuje da se DDR-Kinderi nisu mnogo razlikovali od dece koja su odrastala u zapadnom blagostanju, samo su silom prilika prerano sazreli. Mladalački žar, snažne emocije, svežina, polet, zanos, njihovi ideali, maštanja i vrela krv vodili su ih kroz životne avanture, izazove, uspenja i sunovrate kao i sve tinejdžere širom sveta. Njih nije zanimala ni politika ni komunizam, već ono što je mnogo važnije za njihove godine: "Sex,Drugs & Rock & Roll". Pored ovog zanimljivog uvida u svakodnevni život u DDR, "zabranjena" rock muzika se često provlači kroz ceo film. Tu su pored neizbežnih Stonesa i Einstürzende Neubauten, Alexander Hacke, Nina Hagen i T.Rex. Michina maštanja prevazilaze sve zidove ovog sveta: "Oduvek sam želeo da budem rock-zvezda. Neko uticajan. Mada... Brian Jones je umro sa 27 godina, Elvis sa 42, a ni Johnn Lennon nije dugo poživeo..."
Haußmannove virtuozne rediteljske bravure i lično proživljene uspomene iz knjige Thomasa Brussiga prikazane su vešto i efektno kroz britke dijaloge i šale za pamćenje što prevazilazi žanrovske IMDb odrednice komedije ili ljubavne teen-melodrame. Ovde se pre radi o intimnom dnevniku uvreda ali i životne radosti prikazane suptilno kroz spontanost i naivnu lakoću odrastanja.Preispitujući sopstvene granice, ovi adolescenti razvijaju neovisnost i grade svoje samopouzdanje. Ponekad to može dovesti do situacija koje ugrožavaju njihovu sigurnost zbog lakomislenosti.
Mislim da ne postoji film u kome ploča The Rolling Stonesa bukvalno spašava život jednog dečaka, a i to je duhovito prikazano. Knjiga Thomasa Brussiga je zamišljena kao skup primera i iskustava, a likovi dečaka su inspirisani stvarnim likovima i njihovim životnim situacijama te međusobno isprepleteni i povezani kako bi čitaocima dočarali stvarne životne priče koje se događaju ovde i sada, kao i svest da je svako od njih poseban i dragocen upravo takav kakav je. Ovo je knjiga o hrabrosti,nešto kao priručnik za situacije koje nam se čine teške, ponekad i bezizlazne i nerešive, i da možemo jedino u sebi samima pronaći tu snagu i hrabrost kao i inspiraciju za menjanjem sebe i svojih životnih okolnosti. Koliko god čekali ‘onog nekog’ ili ‘ono nešto’ za šta mislimo, da će poput čarobnog štapića, promeniti naš život na bolje, istina je da sve počinje i završava s nama samima i da sve što nam je potrebno za promenu već imamo.
Prožimajući sistem policijske države nikada nije udaljen više od jedne ruke, jer Micha zna kada i kako mora da odluči da li će otići u vojsku na tri godine da bi mogao da studira u Moskvi. Njegovi roditelji takođe pokušavaju da nadmudre sistem. Majka pronalazi izgubljeni pasoš jedne starice i eksperimentiše sa prerušavanjem razmišljajući da li treba da pobegne ili ne. Zapadnonemački nespretni ujak Heinz dolazi svake nedelje sa "švercovanom“ robom za koju se uvek ispostavi da je obična kafa, pokvareni radio aparat ili donji veš, a ne, po Michinom mišljenju, nešto korisno poput ploča rock muzike ili porno časopisa. Uopšteno gledano, autoriteti u filmu su smešni, jer su svi, od tajnih agenata preko graničara do upravnika bloka prikazani kao relativno bezazlene budale.
Istočnonemačka stvarnost je verovatno bila mnogo manje zabavna kada su u pitanju susreti sa ovakvim opasnim uniformisanim likovima. Ostali elementi su netačno fiktivni i anahroni, ali delotvorni, kao što je platforma na vrhu zida, gde Zapadni Nemci mogu da se rugaju klincima. Još jedna zanimljivost - Nakon što je od ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke prošlo 34 godine nakon rušenja Berlinskog zida, u percepciji identiteta, danas većina istočnih Nemaca smatra svoje zapadne sunarodnjake “arogantnim” i zainteresiranim samo za novac, a imaju veoma visoko mišljenje o sebi. Istorija baš lepo zna da se poigra sa transurfingom koherentne apstrakcije.
Kao kontrapunkt anticipaciji nakaradnih optužbi za istorijski revizionizam, Haußmann završava film plesnom tačkom, uz Michinu naraciju preko muzike. Ovo je kao podsetnik da reditelj nije hteo da napravi dokumentarnu dramu, već predivan film koji samo može da nas zabavi i šarmira, što je odlično uradio. I na kraju,sve se završava Michinom suštinskom rečenicom: "Bila jednom jedna zemlja i tamo sam živeo. Ako me pitate kako je to bilo: Bilo je to najlepše vreme u mom životu jer sam bio mlad i zaljubljen!" ❤
|
- Komentari
Za komentiranje morate biti prijavljeni!