The Seed of the Sacred Fig - I nije baš tajna

Godine 2020. reditelj Mohammad Rasoulof ponudio nam je Zlo ne postoji - Moćan doživljaj. Četiri godine kasnije usledio je Dane-ye anjir-e ma'abed ("The Seed of the Sacred Fig" - "Seme svete smokve"), dočekan s velikom nadom, ali, moram reći, ovaj film itekako zaostaje za svojim igranim prethodnikom...

(zanimljivo - za one koji ne znaju - sveta smokva zaista postoji - pročitajte ovde).

... no, vratimo se filmu...

Rasoulof ponovo jasno izražava kritiku savremenog iranskog društva. Neposredno pred premijeru novog filma pročule su se i vesti da je reditelj čak osuđen na bičevanje i dugogodišnju kaznu zatvora u svojoj zemlji. On je, ipak, nekako uspeo da se domogne Francuske i ovogodišnjeg Kanskog festivala, gde je njegov film osvojio i brojne važne nagrade - između ostalih i specijalnu nagradu žirija i nagradu filmskih kritičara. S te strane - svaka mu čast. Ali...

U Dane-ye anjir-e ma'abed Rasoulof pripoveda o porodici novoizabranog državnog istražitelja (svi kažu budućeg "revolucionarnog sudije"), koji stupa na novu dužnost neposredno pred velike nemire u Iranu potaknute smrću aktivistkinje koja se borila za prava žena da ne nose hidžab. Iman je muškarac tradicionalnih shvatanja, oženjen i otac dve ćerke, jednom u pubertetu i drugom skoro pa 21-godišnjakinjom. Društveni nemiri ih zatiču nespremne da se nose s njima, jer je jaz generacija suviše veliki... 

Rasoulof, slično kao i u Sheytan vojud nadarad nudi priču zamamnog trajanja (od skoro tri sata), ali za razliku od "epske estetike prethodnog filma", ovaj put mi se čini da kadrovi, ma koliko hrabri, gube na tempu, stvarajući utisak da bi film bio prilično efektniji da traje - kraće. Reditelj u filmu koristi i autentične snimke krvavih dešavanja u Iranu, što mu daje utisak "dokumentaričnosti", ali insistiranje na "prvoloptašku" asocijaciju u osudi zvaničnog režima, možda i ne čini najbolju uslugu kada je reč o dramaturškoj opravdanosti nekih kadrova - na primer onog u kome se u hodniku zgrade suda nalaze kartonske figure državnika u prirodnoj veličini (zar je moguće da stvarno postoje???) ili u scenama kada vodi svoju ženu i ćerke na isledničko "konačno ispitivanje" s željom da se otkrije ko je glavni vinovnik "porodičnog incidenta", a zatim praktično i ne saznajemo šta je "rezultat svega"... ili kada pri susretu sa čovekom i ženom koji ga okrivljuju za nepočinstva koja je uradio na svom novom poslu dolazi u direktan oružani obračun sa njima, gde takođe ne saznajemo razrešenje...

Očigledno da je Rasoulof imao "posebnu strategiju" pri sklapanju kadrova Dane-ye anjir-e ma'abed, ali, dozvolićete mi, Sheytan vojud nadarad je mnogo direktnije progovorio o ljudskoj patnji u nehumanosti savremenog režima (ne samo iranskog), postajući tako mnogo univerzalnija i direktnija "opasnost". Zato, ako ste već pobornik takvog načina shvatanja funkcionalnosti kinematografije, moj savet vam je - mnogo pre se odlučite da pogledate ili reprizirate Sheytan vojud nadarad. Ovaj novi poduhvat - Dane-ye anjir-e ma'abed - pogledajte tek informativno...