Murder on the Orient Express - ili kako ubiti gledaoca?

Već je mnogo puta govoreno o smislu pravljenja "remakeova", pogotovo ako se oni odnose na neka klasična filmska ostvarenja koja smo svi voleli (... kad smo bili mali). Zato sada neću govoriti o svom tom besmislu koje je zahvatilo sadašnji Holivud, valjda u nedostatku istinske hrabrosti u potrazi za novim idejama.

Pokušaću ovaj put da se samo ograničim na vrednosti i mane nove verzije Murder on the Orient Express, bez obrzira što je mnogi bolji film simptomatičnog naziva Murder on the Orient Express nastao još 1974. godine.

Šta nam je Kenneth Branagh ponudio ovaj put? Jednu pitku pričicu, sastavljenu na osnovu kultnog detektivskog romana koji je Agatha Christie napisala 1934. godine. Dakle, pre 83 godine! A, da li se ovaj film, nastao "tako daleko" zaista doima kao ostvarenje koje je snimano sada, u ovom vremenu, a ne, recimo, pre 83 ili bar 43 godine? Pa... ne!

Hercule Poirot a la Branagh ovde zaista ima impozantne brkove. Lepo naštucovane. I, kao da je celi film snimljen baš samo zbog toga. Da se pokaže kako brkovi mogu biti lepi. Kao i kostimi ostalih glumaca. Enterijer voza. Razglednica. CGI predela kojim voz prolazi. Malo, malo... 

Dobro, svi znamo roman, i svi znamo ko je ubica. Zbog toga je i trebalo da se ponudi nešto više. Možda "dublja" psihoanaliza putnika, ili bar ubaciti neke akcione elemente svojstvene interesovanjima sadašnje publike (čitaj: "klincima"), pa biti kao Guy Ritchie. Možda osavremeniti celu priču, pa snimiti "Ubistvo..." dok se putuje vozom u sadašnjem društveno-političkom trenutku Evropske Unije. Ili, nešto slično. Samo da je bilo više originalnosti, a ne pokušaja da se snimi nešto što smo već videli...

Dakle, gledati ili ne? Može to, brzo prođe skoro dva sata. Ima puno poznatih "faca". Pitko je i ne traži puno detektivske lucidnosti. Ali, ostavlja nekako ravnodušnim. Možda da, ipak, potražite onu stariju verziju. Mislim, stariju godinama, ali nekako mlađu "duhom"...