Inside (2023)

Ocjena korisnika

Tako-tako

5,5

Naslov:

Unutra

Godina:

2023

Žanr:

drama, triler

Trajanje:

105 min

> Nemo
Gene Bervoets

> Owner
Vincent Eaton

> Number 2
Cornelia Buch

> Mabel
Youl Samare

> Doorman
Andrea Guo

> Flirting Guy
Ava von Voigt

> Owner's Daughter
Andrew Blumenthal

> Number 3
Eliza Stuyck

> Jasmine
Josia Krug

> Jack
Daniel White

> Ashley

Opis:

Nemo je vrhunski lopov umetnina, koji je sada zarobljen u njujorškom penthausu nakon što njegova pljačka ne prođe kako je planirano. Zatvoren unutra, bez ikakvih sredstava, osim neprocenjivih umetničkih dela, on mora da iskoristi svu svoju lukavost i maštu da preživi.

Obradio/la:

IgaBiva

Slično za pogledati
Komentari filma/serije (6)

Spaceman (2024)
drama, znanstvena fantastika, avantura
Jakub Procházka, koji je kao dečak ostao siroče i odrastao u češkom selu kod bake i dede, savladava sve prepreke na putu da postane prvi astronaut u ovoj zemlji. Dok astronaut koji je poslan na rub...
BlackBerry (2023)
biografski, drama, komedija
Zgodba o meteorskem vzponu in katastrofalnem propadu prvega pametnega telefona na svetu. (Spisal: metalcamp)
Bis ans Ende der Nacht (2023)
kriminalistički
Kako bi stekao povjerenje dilera droge, policajac na tajnom zadatku Robert mora se pretvarati da je Lenin ljubavnik. Policija se nada da će mu njezine veze s kriminalcem pomoći da se infiltrira u...
Dream Scenario (2023)
drama, komedija, fantazija, horor
Crna komedija i satira. Paul Matthews (Nicolas Cage), bezvoljni je sveučilišni profesor koji se iznenada nađe u snovima milijuna neznanaca diljem svijeta. Paul preko noći postaje globalna medijska...

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

aleksandar-kojic
Active member
05.04.2024. 23:12
Vasilis Katsoupis - Inside (2023)

Willem Dafoe bio je Hrist u Scorseseovom "The Last Temptation of Christ", bio je i Atihrist kod Lars von Triera, pa čak i Bog u "Poor Things" Yorgosa Lanthimosa. Glumio je i T.S. Eliota, Pier Paolo Pasolinia, Vincent van Gogha, pa čak i Zelenog goblina! Ma, glumio je u još gomili filmova, mrzi me da tražim. Lično ga najviše volim kao John LeToura u Paul Schraderovom "Light Sleeper" iz 1992. godine.

Kada sam prvi put video plakat za film "Inside", pomislio sam na horror. Mislim da postoji bar deset horrora koji se tako zovu. Naravno, bio sam siguran da se radi o nekom demonu, entitetu, devilu, killeru ili alienu u čoveku koji je zaposednut čudnovatom onostranom silom u sebi i ubija sve što stigne uz krv do kolena. Ha, kakva greška. Naš Willem Dafoe nije Daniel Defoe i njegov izgubljeni Robinzon Kruso. Nema baš nikakve veze sa "Survival TV", "Man vs. Wild", "Man Woman Wild" ili serijom "Opstanak" i slično...

Nije čovek zarobljen u avionu pod okeanom, pustom ostrvu, bezizlaznom lavirintu, meduzinom splavu, dubokom svemiru, zatvorskoj samici, okultnoj sekti, niti izgubljen u prevodu, neprohodnoj džungli, rupi bez dna, nepreglednoj pustinji, ispod lavine, rudarskom oknu, svom televizoru, drevnom hramu. Nije ni veštičja šuma, grob sa mobilnim, panic room, Zona, Dina, turski zatvor, TV Pink, sanatorijum Klepsydra, daleka planeta, niti bilo šta od tih jezovito sablasnih bezizlaznih mesta. Nećete verovati - On je "sam u kući"! Da, naš anti-junak je zarobljen u luksuznom high-tech penthausu bogatog kolekcionara umetnina u centru Menhetna, jer je pokušao da ukrade jednu sliku. Eto šta visoka tehnologija može učiniti jednom čoveku u današnje vreme, što je i premisa ovog originalnog filma.

To nije sve, Willem Dafoe je JEDINI glumac u ovom filmu (jedini uživo) i gledamo ga skoro puna dva sata, kako se bori za goli život u perverzno bogatom luksuznom ekstremno velikom penthausu na vrhu moderne zgrade. Ostali likovi se pojavljuju samo na ekranu nadzorne kamere. Nije ni to sve - Willem Dafoe se u filmu zove Nemo kao kapetan u romanu Žil Verna, što nije slučajno. Kapetan Nemo je čovek je koji se odrekao ljudi, kopna, čak i vlastita imena (latinski: nemo znači niko), i u svojoj podmornici živi izolovano s malom i odanom posadom. Ima još - Willem Dafoe se pokazao kao izuzetno nadaren crtač, a pripremao ga je za ovaj film, niko drugi do veliki umetnik Julian Schnabel, prema kome gajim ogromno i bukvalno strahopoštovanje, jer gde god da je prisutno njegovo ime - to gledam bez razmišljanja i znam da je nešto vrlo, vrlo ozbiljno.

Interesantno mi beše da je grčki reditelj ovog filma Vasilis Katsoupis, 2016. godine snimio film "My Friend Larry Gus", isto sa samo jednim likom - studentom koji napušta magistarske studije u Barceloni i vraća se u svoju sobu iz detinjstva da snimi album za američku izdavačku kuću.

"Inside" je debi ovog grčkog reditelja na engleskom jeziku. To je neverovatno začuđujući film, ne samo zbog Dafoovog bravuroznog performansa i neočekivanog zaokreta u radnji, već i zbog skoro dokumentarno prikazanog vremena i prostora koji je futuristički besprekorno dizajniran i kako se postepeno menja, pa čak i uništava tokom Nemovih napora da se izvuče iz svoje gotovo bezizlazne situacije. Jedan kritičar je napisao: " Ovo bi mogla biti one-note monodrama koja se graniči sa testom izdržljivosti, ali Willem Dafoe je pravi izbor za to, i drži pažnju od početka do kraja...pa i posle kraja!"

Sada bih pokušao objasniti zašto pišem o ovom neobičnom, ali ne tako velikom i bitnom filmu, koji nije neko remek delo niti je reditelj nešto posebno poznat, ali za mene je ovo sjajan film koji ima svu potrebnu dubinu i sniman je na čudnovato lep način. Sekvence potpuno običnih, naizgled slučajno razbacanih stvari, postavljene su u likovnu kompoziciju kontrasta, jedinstva i dominante u prostoru, te sa osvetljenjem ogromnih prozora deluju kao umetničke instalacije. Prikazi delova enterijera se pojavljuju "zamrznuti" na par sekundi i predstavljaju male slike visoke estetske lepote, istrgnute iz filma. Ne, nije pop-art, već više klasicizam ili romantizam. Svakako je primetan valerski raspored oblika u širini prostora, a svetlost igra glavnu ulogu uz usamljenog Nema. To me, kao slikara, najviše privuklo u ovom delu.

"Inside" je psihološki triler iz 2023. koji je napisao Ben Hopkins, cenjeni avangardni britanski novelist, scenarist i reditelj, poznat po svom romanu "Cathedral". Sam sinopsis ove emotivne klaustrofobične monodrame mogu prepričati, a da to uopšte neće uticati na potencijalne gledaoce, jer je sve tako jednostavno, ali se može posmatrati iz mnogo različitih uglova i toliko je "otvoreno" za individualnu procenu, da spoznaja okosnice filma ne znači ništa. Glavni zaplet i odrednica u kom smeru će se kretati osnova priče je toliko slojevita i prepuna sitnih detalja i skrivenih poruka, da je sve na ličnoj vokaciji, interesovanju i sklonosti gledaoca. Ovo je "Zločin i kazna" za 21. vek. Dakle, modernistička socijalna kritika današnjeg tehnološkog društva, osmišljena i snimana kao delo visokih estetskih vrednosti, ali izvan svake pretenciozne i neodmerene ambicije i reditelja i pisca novele. Moglo bi se reći da se ovo delo afirmiše kao alternativa konsolidovanoj komercijalnoj industriji filma, iako je Vasilis Katsoupis već "kupio" ulaznicu za Hollywood ovim svojim delom.

Čak ni kraj filma "nije" snimljen, namerno ostavljen nedorečen i bačen publici pod noge, bukvalno formirajući porotu od nje. Sve ovo nas ostavlja potpuno same da tužimo i sudimo po svojoj volji. Ovo je priča o pitanjima morala, religije, sudbine ili slučajnosti, lične bezbednosti, cene i vrednosti života, važnosti ili mana virtuelne komunikacije, preterane komocije, bespotrebne uljuljkanosti, lenjosti, sveopšteg otuđenja, površnosti i upitnosti tehnološkog napretka, te vere u ljude generalno.

Šta reći o filmu koji za lajtmotiv iliti u prevodu, misao vodilju - ima umetnost? Dakle, neuhvatljivog pokušaja prenosa emocija i ideja na relaciji stvaraoc - primalac, ali po volji stvaraoca. Osim ove definicije, ne postoji nijedna druga opšteprihvaćena formulacija umetnosti, s obzirom da je definisanje njenih granica u potpunosti individualno. Umetnost kao kulturološki fenomen nije spoljna, već unutrašnja. Ona je vanvremenska i bezgranično slobodna, a samim tim neodređena i apstraktna. Potpuno razumevanje njene organske zavisnosti od duhovnosti, dovodi nas do bezgraničnosti, pa kao obični smrtnici, nismo sposobni razumeti njenu suštinu. Neobjašnjiva u svakom smislu i dalja od svega na svetu - ona i ne postoji.

Sve nam ovo ostavlja bezgraničan prostor da sami završimo ovaj hrabri kinematografski poduhvat, pisanjem mentalnog scenarija u svojoj glavi. Po nekoj mojoj ličnoj i subjektivnoj opservaciji, ovde je reč o prilagođavanju i pokornost pojedinca društvu ili društvenim normama, sveopšte nametnute definicije urbane normalnosti, površne, uspavane, i veoma opasne za budućnost u čiji zagrljaj bezumno srljamo. Pa evo i moje kratke analize niza socioloških i psiholoških pitanja koja nam postavlja ovaj film.

"Inside" prati iskusnog kradljivca umetnina, po imenu Nemo. Prerušen u majstora, on upada u visokotehnološki penthaus na Menhetnu, bogatog kolekcionara umetničkih dela kako bi ukrao tri dela poznatog slikara Egona Schielea, ali ne može da pronađe Schieleov autoportret. U početku se čini da sve ide po planu; međutim, ne postoji takva stvar kao što je siguran plan. I kada uznemirujući urlik sigurnosnog alarmnog sistema razbije snove uljeza o prevremenom penzionisanju, Nemo se nađe zarobljen u neprobojnom zatvoru od betona i stakla ispunjenom zavidnom kolekcijom umetničkih dela vrednih više miliona dolara. Njegov pokušaj da popravi centrani kompjuterski lockdown skener celog stana dovodi do razbijanja ove spravice a bezbedonosni sistem sada totalno, i čini se zauvek, zaključava stan. Nemova dva saučesnika ispred zgrade ga napušta u strahu od hapšenja, primoravajući ga da se sam snalazi; Svi pokušaji da pobegne su uzaludni. Pokvareni termostat čini penthaus pretoplim, a zatim previše hladnim, a Nemo se bori sa nedostatkom hrane i vode. Sada je Nemo sam. Dok se dani pretvaraju u nedelje i nastupaju sve veća glad, žeđ i umor, osuđeni nesrećnik mora da sačuva bistru glavu kako bi situaciju opasnu po život držao pod kontrolom i povećao izglede da preživi. Ali ostaje pitanje. Kako Nemo može pobeći iznutra?

Ovo je psihološki i filozofski film, pun introspekcija glavnog lika, koji samo jednom greškom dobija svo vreme ovog sveta da razmišlja o sebi i životu, što menja njegov svetonazor i stavove o svetu i o svemu što čoveka okružuje u duhovnom i praktičnom smislu. Zatvoren unutra, bez ikakvih sredstava, osim neprocenjivih umetničkih dela, on mora da iskoristi svu svoju lukavost i domišljatost da bukvalno preživi. Vremenom, Nemo polako gubi kontrolu nad stvarnošću, što dovodi do halucinacija. U jednom trenutku poželi da neko dođe, bilo ko, samo da neko dođe. Očajan pomisli kako bi bilo divno da dođe policija i uhapsi ga, jer je bekstvo iz stana je izgleda nemoguće. Ipak, on provodi vreme pokušavajući da pobegne, a njegova glavna nada je svetiljka na visokom plafonu, do koje konstruiše masivnu kulu od nameštaja i raznih alata, kao neku vrstu skele, da bi se popeo do izvora svetlosti.

Kako nedelje prolaze, Nemo gladuje i trpi povrede kao rezultat svojih pokušaja bekstva. Postepeno napreduje u rastavljanju okvira oko krovnog prozora, pomoću alata koje konstruiše od nameštaja. Razvija opsesiju mladom čistačicom, koju naziva "Jasmin", i prati je preko sigurnosne kamere na ekranu televizora. Jasmin usisava hodnike i nekoliko puta je tik ispred ulaznih vrata ovog penthausa. Nemo, u izluđujućoj frustraciji, lupa, viče i moli je da otvori vrata, ali ona ga ne čuje, jer nosi slušalice i sluša muziku dok trešti usisivač. To je prejaka scena od koje me podilaze žmarci i osećam jezu niz kičmu. Samo deset centimetara ih deli, a ona sluša muziku dok on umire. Jesam li već rekao da je ovo jedna od najboljih uloga Willema Dafoa? Dok sluđeno tumara po stanu - Nemo slučajno otkriva skriveni hodnik u ormaru, koji vodi do sobe u kojoj se nalazi neprocenjivo vredan - jedan jedini Schielerov autoportret koji je naslikao. Očajan, tad shvata da novac nema nikakvu vrednost kad je život u pitanju, iako je u tom trenutku postao milioner!

Vreme neverovatno brzo prolazi za ovog nesrećnika sa autoportretom vrednim sedam cifara, a dužina njegovog boravka u stanu može zaključiti po punoći toaleta koji ispunjava svojim fekalijama. Polako počinje da trpi posledice svoje duge izolacije i deluje kao da se odvaja od stvarnosti kroz različite halucinacije, sa naglaskom na "višoj moći", od kojih ga jedna trgne da se probudi sa odlukom da pobegne po cenu života. Nažalost, svećnjak se pokazao nepotrebnim, jer su vrata neprobojna. U jednom pokušaju, on koristi slomljeno staklo da zapali vatru i izazove požar. Ovo aktivira požarni alarm koji izaziva prskanje ogromnih količina vode koja ubrzo preti da će poplaviti penthaus. Zarobljenik sklanja tri slike na suvo i sigurno, ali hrane više nema. Nemo, u nedostatku normalne hrane, jede ribe iz akvarijuma i hranu za pse. Dok je skidao zavrtnje sa svetlarnika, pada na zemlju i polomi nogu. Sam konstruiše udlagu, ali njegovo zdravlje i razum nastavljaju da se pogoršavaju zajedno sa stanom. Vremenom proučava umetničke slike na zidovima, i počinje da stvara sopstvena umetnička dela, te pravi zamršene crteže po zidovima, budući da je i sam relativno talentovani slikar i zaljubljenik u umetnost.

Katsoupis je izjavio u jednom intervjuu: "Moj veliki prijatelj i uvaženi reditelj Julian Schnabel, obučavao je Willema Dafoa kako da crta. Imali smo nekoga da mu pomogne i da dizajnira murale, ali smešno, dizajn prvog murala, koga smo nazvali "Bog Sunca“, dizajnirao je svojeručno Willema Dafoe. To je zaista dobro izgledalo. Dafoe mi je objasnio - Vidi, "Bog Sunca" je u sredini, ovi kružni potezi okolo su ciklus života. Imamo sve ono što je bilo pre, i ono što će biti posle." I kupio me tim. Rekao sam, vidi, ovo je ono što ćemo uraditi.' [smeje se] Uspelo je, neverovatno."

Kolekcionaru i vlasniku stana, Nemo ostavlja poruku ispisanu na zidovima, i izvinjava se što je provalio u i uništio njegov dom, ali navodeći da je to možda bilo neophodno jer "nema stvaranja bez uništenja“. Nemo završava izvinjenje rečima da je sačuvao tri umetnička dela. Kraj je ostavljen gledaocima na volju... Sami odlučite.

Vasilis Katsoupis se baš zaigrao, jer snimanje ovakvog filma na samo jednoj lokaciji uključuje mnogo više novca i tehnologije nego što bi se moglo očekivati. Kako reditelj kaže: "Dugo sam imao na umu da snimim veeeliki film u malom i klaustrobičnom prostoru i kategorisao sam [to] kao "Hollywoodsku ideju“. Iako sam multikulturalni Grk, Hollywood je ipak Meka filma, a to je bio projekat iz snova koji možda nikada nije mogao da se ostvari nigde drugo. Prva stvar koju sam želeo je da nađem dobrog scenaristu, jer nisam želeo da sam pišem. Čvrsto verujem u talente i stručnost drugih ljudi umesto da pokušavam da forsiram svoj ograničeni talenat za pisanje scenarija. Imali smo veliku sreću da je Ben Hopkins zaista želeo da radi sa nama jer je to bio veliki izazov čak i za njega. Imali smo dobar scenario i onda smo počeli da se bavimo finansijama i tražimo koprodukcije sa Nemačkom i Belgijom. Imajući Willema Dafoa na setu, privukli smo veće interesovanje finansijera i dobili smo "Focus Features", kako bismo mogli da snimimo ovaj, ispostavilo se, vrlo skupi film."

Imamo još jednu zanimljivost. Ovo nije "pandemic movie" što reditelj objašnjava - "Mnogi ljudi su se našli u sličnoj situaciji, ali velika razlika između "Inside" i drugih filmova tog vremena je u tome što su u tim filmovima svi bili u izolaciji. To je najveća razlika. U mom filmu, Dafoe je jedina osoba koja je u izolaciji, tako da ga ne bih smatrao "filmom o pandemiji“ jer je ionako zamišljen pre pandemije."

Za one koji su već gledali film, uvideli su sigurno da Nemovi pokušaji bekstvo nisu ključna tačka cele priče. "Inside" se može pohvaliti nekim krucijalnim pitanjima egzistencijalizma, ali je, nasuprot tome, sve urađeno jednostavnim ali posebnim i jedinstvenim pripovedanjem, što ga čini onom vrstom filma koji navodi gledaoce da razmišljaju. Pre svega, sjajna ideja, odličan scenario i sve to prikazano surovo realistično, a opet prepuno skrivenih alegorija i religiozne simbolike. Vasilis Katsoupis je snimio drugačiju vrstu filma od onoga što je većina bioskopske publike navikla da gleda. Kako sam autor kaže: "Film je snimljen hronološkim redom, uporedio bih to sa snimanjem dokumentarnog filma." "Inside" istražuje teške teme i nudi otvorenu interpretaciju. Kraj je dvosmislen, ostavljajući gledaoce nesigurnim u vezi sa sudbinom glavnog junaka. Ovo kinematografsko delo se bavi temama sudbine, Boga, tehnologije i destrukcije i prostora i uma, u svom kreativnom procesu aluzije, kojom se na indirektan, prikriven način, upućuje na zagonetan nagovještaj raznolikih sadržajnih mogućnosti i tumačenja istih.

Pre nego što istražimo kraj ovog filma, važno je ispitati one ključne teme koje preovladavaju kroz celo ovo kompleksno delo. Svuda su aluzije na neku "višu silu". Možda je neko kontrolno prisustvo zarobilo Nema u ovom iskušenju, kao kaznu za njegove lopovluke. Velika kula koju je izgradio može se protumačiti kao grešnikov uspon na nebo, a njegovo beskrajno lupanje neprobojnih vrata srebrnim svećnjakom je možda njegov pokušaj da prođe kroz "božanske kapije". Nebesko prisustvo se oseća kada se Nemo zagleda u ventilacione otvore iznad sebe, kao realnu mogućnost spasenja ili proviđenja višeg reda kao način na koji Bog upravlja i rukovodi svime što nam je blagonaklono dao. Nemu svašta prolazi kroz glavu, dok se neispravan sistem grejanja obrušava na njega nemilosrdnom toplotom, da bi ubrzo prešao na temperaturu ispod nule i ledeni vazduh, koji mu duva u lice. Ako ove skrivene asocijacije posmatramo kao Nemovu obnevidelost uzrokovanu deluzijama gladi i preduge samoće, bez kontrole nad vremenom, onda to možemo tretirati kroz filozofsko religioznu paradigmu kao partikularni univerzalni i generalni sud "onoga iznad" čemu nismo dorasli, dakle Bogom.A tamo gde je Bog, tamo je i Đavo, koga Nemo "vidi" kada izbezumljeno gleda u autoportret Egona Schielea koji nejasno liči na njega samoga. Ove halucinacione reference, religiozne ili ne, postavljaju pitanje - Da li je Bog viša sila, kakvog ga većina poznaje, ili je Bog postao tehnološki inženjering koji je zarobio Nema?

Po nekom mom dešifrovanju, van Katsoupisovih verskih diverzija, osnovni uzrok Nemove patnje je neuspeh tehnologije. Sigurnosni sistemi većine penthausa su osmišljeni za prevenciju krađe. Nema ni 1% šanse da će neko poput Nema uspeti da pobegne sa vrednom umetničkom slikom i postati milioner u stvarnom svetu, ali...

Uzmimo u obzir da u ovom našem modernom dobu, ljudi svu svoju veru ulažu u tehnologiju i veći deo svog svakodnevnog života ne mogu bez nje. Čak i za najjednostavnije, trivijalne radnje koriste telefone, iz čiste lenjosti koja im je postala navika. Pođimo od sebe. Da li može da prođe samo pet minuta da ne pogledamo svoj mobilni? Kada nešto zataji ili se isprazni baterija, gubi se svaka nada. Ljudi bukvalno ne znaju šta će sa rukama. Jadno je to. U tom smislu se može reći da je tehnologija postala naš Bog. Ljudi u Crkvi za vreme liturgije gledaju u mobilne, a sveštenici su na "vibraciji" i jedva čekaju kraj bogosluženja, da pregledaju poruke. Kada radi ono za šta je napravljeno, to je normalno. Kada ne radi ili, nedaj bože, nestane struje, to je kao pakao, to je patnja i muka tegobna i svekolika.

Folk-rock duo "Simon & Garfunkel" imaju proročansku pesmu iz daleke 1964. godine "The Sound of Silence", koju svi znamo. Deluje kao prelepa ljubavna balada, ali ako pogledate tekst - to nije pesma, već upozorenje. To nam govori i ovaj deo nimalo optimistične lirike Paula Simona:

"Šetao sam uskom ulicom, ispod oreola uličnih lampi.
Iznenada mi je oči zaslepeo bljesak neonske svetlosti,
i to je podelilo noć.
U golom svetlu video sam
deset hiljada ljudi, možda i više.

Ljudi koji govore bez reči.
Ljudi koji čuju bez slušanja.
"Budale“, rekao sam, "Vi ne znate da
tišina kao rak raste."
Ali moje reči su padale kao tihe kapi kiše.
A ljudi su se klanjali i molili
Neonskom Bogu, kojeg su sami napravili.
I znak je pokazao svoje upozorenje,
I znak je rekao: "Reči proroka
napisane su na zidovima metroa i stambenim zgradama.
Šaputao je u zvucima tišine."

Šta da radim kad sam zaljubljen u muziku već 40 godina, pa sam ovo morao ubaciti u svoj komentar.

Da se sada vratimo zagonetnom kraju filma. "Inside" se završava potpuno mirnim pogledom našeg Nema na ogromnu skelu i sada otvoreni krovni prozor. Baš ta fotografija se nalazi na plakatu za film. Svetlarnik pada na pod stana uz glasni tresak, ali ne otkriva da li je Nemo pobegao ili nije. Kroz svetlarnik se može videti senka, što implicira da je Nemo konačno uspeo pobeči, ali i da nije. Možda je pao sa skele zbog slomljene noge i poginuo? Gledaoci saosećaju sa ovim anti-herojem i navijaju za njega, pa je verovatan odgovor - da je pobegao, jer publika u to želi da veruje. Tu je ta sugestivna psihološka magija "hipnotisane gomile" koju je ovaj opasno nepredvidljivi Grk, Vasilis Katsoupis maestralno uradio. Iz tog razloga, verujem da će vremenom napredovati i postati globalno priznati esteta u svojim budućim filmovima.

I ja, zanesen filmom, želim da verujem da su se metaforičke kapije raja konačno otvorile za našeg Robinzona, koji je to zaslužio posle toliko patnji, da se uspešno popne i izađe iz svog zatvora. Ali zašto film to ne bi prikazao? Pa, možda nije u tome bila poenta. Celokupna poruka ovog dvosmislenog kraja je nejasna, ali je sveobuhvatnu istinu teško ignorisati. Nemo je kažnjen penthausom jer je grešnik i kradljivac, što mu ne pruža ni trenutak utehe. Koliko god da nam je postao simpatičan tokom filma, premala je to cena za potpuno iskupljenje, da bi na kraju izbegao metaforički pakao.
Pre nego što poslednji put pokuša da pobegne, ranjen, umoran, iznemogao i gotovo polumrtav, svestan je da to nije zaslužio, jer danima i mesecima lične introspekcije, svoje postupke i svet sada vidi sasvim drugim očima. Čak duboko pokajnički i ponizno ostavlja pismo izvinjenja kao svoj epitaf i sakrament, bez pomena ikakve lične žrtve. Bog nam svoju ljubav i svoje milosrđe pokazuje na mnogo načina, ali ponekad je to paradoks između istine i želje, jer sve stvoreno, mora se srušiti. Što bi Nick Cave rekao: "All beauty must die".

Nemo ostavlja iza sebe svoje dve najveće kreacije, crteže koje je nacrtao na zidu, polomljene ostatke poplavljenog penthausa i svoju kulu koja seže do svetlosti nebeske. Za sve što danas čini život, nešto je moralo biti žrtvovano. To važi i za tehnologiju kao i za umetnost. Šta god da se desilo Nemu, ostavio je iza sebe svoju najveću kreaciju. To je ili kula za spasenje ili oproštajno pismo njegovog neuspelog iskušenja.

Za kraj sam ostavio tri bittersweet momenta ovog filma koji su me baš oduševili; Dok se bori sa nedostatkom hrane i vode, a napolju pada sneg, na balkonu preko koga je ušao u stan, vidi promrzlog goluba koji biva zarobljen na balkonu kao i on u stanu. I golub i Nemo su gladni, a jedino što mogu je da gledaju jedan u drugoga. Nemo ga posmatra i razmišlja o pečenoj ptici jer meso nije okusio danima, kao i mogućnosti da ga spasi. Golub se koprca i umire, a Nemo ga tužno posmatra, jer je to sve što može da uradi iza neprobojnog stakla.

Drugi momenat je smešan. Vlasnik stana je podesio kompjuterizovani sistem tako da ako vrata frižidera držimo otvorena duže od 15 sekundi iz zvučnika se automatski i preglasno, čuje ogavna pesma "Macarena" koju pevaju ona dva matorca "Los del Río". Pesma je zaista odvratna, da jednostavno morate zatvoriti vrata frižidera samo da prestane taj užas - "Dale a tu cuerpo alegría, Ejjjj, Macarena".

Treći momenat je Nemov monolog na početku filma: "Kad sam bio dete, učiteljica me pitala, koje tri stvari bih spasio iz svoje kuće, ukoliko bi se zapalila. Odgovorio sam: blokče za crtanje, album grupe AC/DC i svoju mačku Grauča. Nisam spomenuo roditelje niti svoju sestru, za razliku od većine druge dece. Da li me to čini lošom osobom? Moja mačka je umrla, pozajmio sam taj album grupe AC/DC nekom tipu i nikad ga više nisam video. Ali blokče za crtanje sam zadržao. Mačke umiru, muzika izbledi, ali umetnost se čuva. Umetnost ostaje zauvek..."
AlexDeLarge
eXtreme member
02.01.2024. 11:40
Meni se dati film svideo, svidela mi se ideja, i ta alegorija i simbolika. Ne bih pisao puno to bi bila samo moja interpretacija, a opet slican je jednom uvrnutom japanskom filmu, samo je ovde lajtmotiv umetnik.

Mislim da ce biti saroliki utisci.

Hvala za prevod!

AlexDeLarge2024-01-02 12:04:22
beogradski
eXtreme member
26.05.2023. 13:53
Willem Defoe je odlicno odglumeo

Učitaj još komentara

Prikaži temu na forumu (6)

Film

drama, triler (2023)

Inside

Ocjena korisnika

Tako-tako

Naslov:

Godina:

Žanr:

Trajanje:

Režija:

Scenarij:

Glavne uloge:

Opis:

Obradio/la:

Spaceman (2024)

drama, znanstvena fantastika, avantura

Jakub Procházka, koji je kao dečak ostao siroče i odrastao u češkom selu kod bake i dede, savladava sve prepreke na putu da postane prvi astronaut u ovoj zemlji. Dok astronaut koji je poslan na rub...

BlackBerry (2023)

biografski, drama, komedija

Zgodba o meteorskem vzponu in katastrofalnem propadu prvega pametnega telefona na svetu. (Spisal: metalcamp)

Bis ans Ende der Nacht (2023)

kriminalistički

Kako bi stekao povjerenje dilera droge, policajac na tajnom zadatku Robert mora se pretvarati da je Lenin ljubavnik. Policija se nada da će mu njezine veze s kriminalcem pomoći da se infiltrira u...

Dream Scenario (2023)

drama, komedija, fantazija, horor

Crna komedija i satira. Paul Matthews (Nicolas Cage), bezvoljni je sveučilišni profesor koji se iznenada nađe u snovima milijuna neznanaca diljem svijeta. Paul preko noći postaje globalna medijska...

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

Active member

05.04.2024. 23:12

eXtreme member

02.01.2024. 11:40

eXtreme member

26.05.2023. 13:53

{{message}}