Le règne animal

Transhumanizam, džender da prostite pizdarije, svet u kome nećemo imati ništa svoje, ali imaćemo krila trt-mrt, sve da im prođe, ali ovakva postavka filma i ovakve scenarističke podvale neće da može.

Preživesmo koronu, obavezno pelcovanje, zabrane, ali gle čuda, ovde niko nikoga ne kontroliše, jer jelda različitost nije bolest, makar do groteske dovedena. Niđe testiranja u školi, pitanja ko i kako...

Scena viđenja majke, prvo naše gledalačko upoznavanje sa mutiranim, koja se pretvorila u mačku, tigra, ljutog mrmota ili šta već, dostojna je jeftine srpske produkcije devedesetih.

Odakle, zašto, kako, pitanja koja za tvorce ovog nedela ne postoje, pobogu nismo svi Z gen. Ili makar neka stave zabranu za 30+. 

Odnos oca i sina... Pojma nemam u šta je prerastao jer nisam do kraja gledao, možda su postali mravojedi, ali dok jesam bio je izveštačen do bljutavosti. Bez trunke autoriteta, neki super ortaci valjda, ajd da ti posečem nokte...

Ne znam, na ideološke torture, mislio sam, postao sam imun, ali poruka o tome da se pretvaramo u životinje i da treba to da prihvatamo boreći se za svoju decu dostojna je najgorih filantropa današnjice.

Na kraju, izvinjavam se ako me je film demantovao, nisam ga završio, možda je ljudski rod bio dovoljno prilagodljiv, uviđavan itd, toliko da shvati da je od žene i majke važnije da tu bude liberalni tata sa kutlačom i pincetom...

Preterujem, znam, ali smučilo mi se.