Patti Smith: Dream of Life

Film

glazba, dokumentarni (2008)

Patti Smith: Dream of Life

Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!

}
Ocjena korisnika
-
7,065%
Patti Smith: Dream of Life

Naslov:

Patti Smith: Dream of Life

Godina:

2008

Žanr:

glazba, dokumentarni

Trajanje:

109 min

Režija:

Steven Sebring


Glavne uloge:


Bob Dylan
  >  Self
Philip Glass
  >  Himself
Sam Shepard
  >  Himself
Patti Smith
  >  Herself: vocals and clarinet
Michael Stipe
  >  Self
Jay Dee Daugherty
  >  Himself: drums
Flea
  >  Himself
Lenny Kaye
  >  Himself: guitar
Tom Verlaine
  >  Himself
Benjamin Smoke
  >  Himself
Jackson Smith
  >  Himself
Oliver Ray
  >  Himself: guitar
Tony Shanahan
  >  Himself: bass and vocals
Jesse Smith
  >  Self
Jesse Smith
  >  Himself

Opis:


An intimate portrait of poet, painter, musician and singer Patti Smith that mirrors the essence of the artist herself.
  • Slično za pogledati
  • Komentari (4)
  • Tie pohjoiseen

    Tie pohjoiseen (2012)

    drama, komedija

    Timo je cijenjeni koncertni pijanist čiji se privatni život našao na koljenima. Jednog dana na svom kućnom pragu zatekne starijeg otrcanog muškarca. Za tog muškarca, Lea, ispostavi se da je njegov...
  • Mapplethorpe

    Mapplethorpe (2018)

    biografski, drama

    Biografski film o kontroverznom fotografu i umetniku po imenu Robert Mapplethorpe.
  • Patti Smith, la poésie du punk

    Patti Smith, la poésie du punk (2022)

    glazba

    Patti Smith je prišla v New York komaj dvajsetletna in začela ustvarjati po svojih merilih. Prerasla je klišejski rokenrol, elitistično kulturo in ozkogledo dojemanje spolnih vlog. V svoji...
  • Stop Making Sense

    Stop Making Sense (1984)

    glazba, dokumentarni

    David Bryne dolazi na pozornicu i izvodi solo Psycho Killer. Jerry Harrison, Tina Weymouth i Chris Frantz mu se pridružuju na još dvije pjesme. Potom se ekipi pridružuju još 3 glazbenika i dva back...

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

  • aleksandar-kojic
    Active member
    09.11.2023. 21:41
    ❤ Patti Smith ❤  - Horses (1975)
    Nešto o jednom od najboljih albuma ikad snimljenih.

    Krunisana bosonoga princeza punka,izuzetno uticajna figura na New York punk-rock sceni, pesnikinja, spisateljica i vizuelna umetnica Patti Smith,već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Pripremala se da postane moja koleginica,nastavnica likovnog u školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji,pa je odustala.Sa poljuljanim likovnim ambicijama,ipak je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Patti Smith je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveryu, u New Yorku. Poezija praćena gitarom Lenny Kayea, predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima New Yorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautor i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sam Sheparda "Cowboy Mouth." A 1974. godine,osnovala je "Patti Smith Group".Finansiran od strane Roberta Mapplethorpa, bend je snimio prvi snigl,"Hey Joe / Piss Factory" 1974.Strana B opisuje beskrajnu mržnju koju je Smith osećala radeći na Chaplinovskoj liniji fabrike igračaka, nakon mature, 1964. godine.Ceo njen svet se pretumbao kada je spas za svoju dušu otkrila u ukradenoj knjizi francuskog pesnika iz 19. veka Arthur Rimbauda "Illuminations."

    "Patti Smith Group" je potpisala ugovor sa Arista Records, i 1975. je izašao njihov prvi legendarni album "Horses", kojeg je producirao John Cale (The Velvet Underground).Omot koji je uradio Mapplethorpe postao je jedan od klasičnih omota rock istorije.Patty je opisala svoju pozu na naslovnoj strani ploče kao "mešavinu Baudelaira i Sinatre“.Crno-beli tretman i uniseks poza bili su odstupanje od tipičnih promotivnih slika "devojčica pevačica“ onoga vremena, ali Smith smatra da nije bilo posebnog odabira i poziranja i kaže: " To je baš način na koji se obično oblačim.“ Album je stopio punk rock i poeziju a počinje obradom Van Morrisonove pesme "Gloria" i sa legendarnim Pattinim prvim stihom: "Isus je umro zbog tuđih grehova, ali ne mojih". Smith je odrasla kao Jehovin svedok,posle se zaljubila u Tibet i Budizam.Još tad je videla jasne paralele između različitih oblika religije i došla je do zaključka da su religiozne dogme,zakoni koje je stvorio čovek,i kojih se možete pridržavate ili ne.Smithova je ironizirala sakralni prizvuk naslova "Gloria“ (u katoličkoj Crkvi to je anđeoska himna: "Gloria in excelsis Deo“ ili „Slava bogu na visini“), kao i Van Morrisonovu invokaciju božanstva („She make me feel so good, Lord“) i tako stvorila u isto vreme blasfemičnu, ali i vrlo suptilnu, a opet strasnu ljubavnu himnu.Ovde je reč o jednoj od najvećih obrada u istoriji rock muzike.Patti je od prvobitne verzije zadržala samo akorde (E, D, A), kao i čuveni, spelovani refren (G-L-O-R-I-A), značajno promenivši tekst, strukturu, dinamiku i atmosferu pesme, i tako stvorila potpuno novu kompoziciju kojom je možda i postigla naizgled nemoguće – prevazišla je odlični, antologijski original.

    Kako sama kaže:"Album "Horses" je bio svesni pokušaj da napravim snimak, zbog kojeg se određeni tip osobe ne bi osećao usamnjeno. Ljudi koji su bili poput mene, različiti ... Nisam ciljala na ceo svet. Nisam pokušavala da snimim hit." Cale i Patti su se neprestano svađali u toku snimanja.Patti kaže: "Moj odabir Calea bilo je podjednako proizvoljan kao i odabir Rimbauda.
    Sve što sam zaista tražila je open-mind producent. Umesto toga, dobila sam totalnog manijaka.Bilo je zaista poput sezone u paklu, za nas oboje.Između ubice i žrtve prisutno je mnogo magije. I tako me ošamario, da sam završila radeći devetominutni rez koji je prevazišao sve što sam ikada ranije uradila." Odražavajući njen pesnički background, stihovi albuma kanališu Francuski pokret simbolizma, koji uključuju uticaje iz dela Charles Baudelaira, William Blakea i njenog doživotnog uzora Arthura Rimbauda,i podsećaju na "revolucionarni duh" Rimbauda u komparaciji sa energijom Beat poezije."Break It Up" je pesma o Jim Morrisonu i snu koji je usnila o njemu."Birdland" je inspirisana "Knjigom snova", memoarima austrijskog psihoanalitičara Wilhelma Reicha.Pesma koja je okosnica celog albuma -"Land: Horses/Land of a Thousand Dances/La Mer(de)" je vrhunac onoga što je Patti ikada uradila,kombinujući Chris Kennera,Fats Domina i svoju liriku.Devetominutna epska nadrealna interpretacija,sa morbidnim halucinogenim motivima silovanja,samoubistva i heroina izgleda prilično jasna kada se sam tekst olako razmatra. Ali kad je Patti objavila svoje memoare,mnogo toga se razjasnilo.

    Robert Mapplethorpe je u to vreme imao seksualnu vezu sa njom,ali je ostatak života bio isključivo homoseksualac. Kasnije ju je Mapplethorpe nagovorio da krene na putovanje sa njim, a bio je na LSD-u. Prema ovoj knjizi, upravo je ono što je doživela tokom tog putovanja uobličilo celokupni oblik i smisao pesme.Ovde se radi o transcendenciji. Hermesovo "klupko zmija" vode mladog Johnnya kroz velike tranzicije duhovnog života: od najmračnije tačke do njegovog uzvišenog stanja, a zatim i do njegove smrti. Patti je u knjizi posebno napomenula da su deo "Land" ustvari "Slike divljeg dečaka zaposednutog demonima,perverzijama,samodestrukcijom i strahom od smrti." Ona identifikuje Johnnya kao Roberta, a konja kao William Burroughsa. Patty takođe pominje Burroughsa i kao "Anđela čuvara".Možda postoje reference na heroin ili pre cocain ("fill my nose with snow"),ali mislim da se sve to zaista može stvarno povezati, u apstraktnom smislu, onim što je ikada doživela na tom kobnom LSD putu i ​​samo ona zna tajnu tog iskustva.To je žalosno ali i ohrabrujuće, u smislu da je Johnny barem na kratko pronašao čistu i Božansku slobodu.

    Patti Smith je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, Francuske Republike; a pripala joj je i medalja "Katharine Hepburn“ za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju "inteligenciju, hrabrost i nezavisnost“.Godine 2010,je objavila knjigu "Just Kids" i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada „National Book Award“. Dobitnik je i "Polar Music Prize" za 2011. godinu, jer je "svojim radom pokazala koliko poezije u stvari ima u rock'n'rollu i koliko rock'n'rolla u poeziji".Časopis "Rolling Stone" je na listu 100 najboljih debitantskih albuma svih vremena rangirao "Horses" kao broj 10, opisujući ga kao: "Deklaraciju o počinjenoj pobuni i iskaz vere u transfigurativne moći rock & rolla.“

    Večna slava (O pesmi "Gloria" Patti Smith)

    Želeo bih da vam kažem nekoliko reči o jednoj od najvećih obrada u istoriji rock muzike. Radi se o pesmi "Gloria“ koju je prvobitno izvodila severnoirska grupa "Them“, predvođena fenomenalnim Van Morrisonom, a koju su posle obrađivali mnogi značajni izvođači poput Jimija Hendrixsa, The Doors, U2, Simple Minds, i mnogi drugi – ipak, niko tako inovativno i originalno kao Patti Smith te 1975. godine na svom debitantskom albumu "Horses“. O njoj je, dakle, ovde reč. O pesmi "Gloria“ Patti Smith.

    Šta je ključno za verziju Smithove što joj daje tako neobičnu snagu i privlačnost? Čini mi se da je to figura gradacije koja se proteže kroz gotovo celu pesmu: kada bismo na časovima stilistike želeli studentima objasniti gradaciju, mogli bismo im puštati "Gloriu“ Patti Smith. U prirodi gradacije postoji nešto erotično što nas asocira na seksualni čin: postupno pojačavanje emocije koja teži svom vrhuncu, "maloj smrti“, ili "sećanju na raj“. Tako je i u ovoj pesmi Patti Smith: Sve počinje lenjim, pomalo indiferentnim pomaljanjem čuvena tri akorda (E, D, A), i dubokim, senzualnim glasom njujorške pevačice koji u određenim trenucima fingira razmaženost i dosadu, a zapravo krije u sebi sputanu strast i bogatu osećajnost. Patti Smith nikada nije bila pevačica izuzetnih glasovnih mogućnosti, ali je umela da interpretira tekst tako da vas lako uvede u emotivni svet pesme i da joj bezrezervno poverujete. Moj drugar, Vlada Nedeljković, inače odličan muzičar, jednom je rekao kako se kvalitet jednog benda meri sposobnošću da menja tempo tokom pesme. Uzevši to u obzir, možemo reći da je Smithova imala uz sebe odličan bend: prateći muzičari majstorski, gotovo neprimetno pojačavaju tempo, a uz njih i pevačica lagano pojačava emotivni naboj u svom iskonskom izrazu.

    Junak, ili junakinja ove pesme (rekli bismo da se radi o androginom biću), dosađuje se na nekoj žurci sve dok kroz prozor ne ugleda "slatko mlado stvorenje“ i tada njegov/njen glas doživljava transformaciju, počne lagano da podrhtava, osećamo uzbuđenost čitavog njegovog/njenog bića, a zatim počinje čarolija. "Ona izgleda tako dobro“, kaže nam glas, i mi jednostavno moramo da mu verujemo, i sada nam već nije teško da zamislimo devojku kako začarana, opčinjena junakovim/junakinjinim čudnim, opsesivnim  osećanjem hoda ulicom, i dolazi do ulaznih vrata njegovog/njenog stana, penje se uz stepenice, pleše njegovim/njenim hodnikom u crvenoj haljini, a on/ona čuje kucanje na vratima, i kada pogleda na sat velikog tornja, kaže -  "O, Bože, ponoć je!“, i sada su osećanja već opasno nabujala, a ona ulazi kroz vrata i seda na kauč, i šapuće mu/njoj, tako slatka i divna, a on/ona mora da kaže svetu, mora da mu kaže da ju je učinio/učinila svojom, i traži od nje da kaže svoje ime, a njeno ime je, njeno ime je… Pa, znate već, zašto da vam ponavljam? Svejedno, gradacija je ovde na vrhuncu. U trenutku kada Smithova kreće da speluje svako slovo pesme, bend je već opasno zakuvao, ostaje samo da se otpeva celo ime: G-L-O-R-I-A, GLORIA… I tako iznova i iznova.

    Cela pesma odavno je dobila oniričku atmosferu, sve je jedan veliki, predivni san: junak/junakinja je na stadionu ispunjenom sa dvadeset hiljada devojaka, ali on/ona, iskreno govoreći, njih ne vidi i ne čuje, već samo podiže oči prema velikom tornju i gleda na sat i čuje ta zvona koja odzvanjaju u njegovom/njenom srcu… Ding dong, ding dong, ding dong… Vreme se računa od momenta kada je ta devojka u crvenoj haljini ušla u njegovu/njenu sobu, kada je poklonila svoj šapat i kada su zaronili… U trenutak ili u večnost, ko zna… A on/ona mora da kaže svetu da ju je učinio/učinila svojom. Slava je njegova/njena… I opet se ponavlja lajt-motiv pesme, "Isus je umro za nečije grehe, ali ne za moje“, bend usporava, a nama se čini kao da Patti izdiše, na izmaku je snage, ne može više, poslednje reči lajt-motiva izgovara tiho, nežno, a opet tako puteno i zavodljivo, i pesma opet kreće, dobija ubrzanje, vaskrsenje je na pomolu, refren je opet tu: G-L-O-R-I-A, GLORIA. Večna slava!

    Evo je tu, stoji pred nama, kao u ogledalu, najveća i najlepša od svih! Jedna jedina Patti Smith.

  • aleksandar-kojic
    Active member
    09.11.2023. 20:39


    ❤ Patti Smith ❤  - Horses (1975)

    patti.jpg
  • aleksandar-kojic
    Active member
    09.11.2023. 20:30
    Steven Sebring - Patti Smith: Dream of Life (2008)

    Fantastičan dokumentarac koji me bukvalno razbio.Bezbroj rock-dok.filmova su snimljeni tako što reditelj okupi par bliskih saradnika neke legende i oni govore i hvale i bude tu i poneki "rare segment" sa koncerta i muka mi je više od toga.Ovde to nije slučaj.Patti sama pripoveda o sebi direktno u kameru.Fotograf-režiser Steven Sebring stvara prelep kolaž slika, sećanja i performansa koji osvetljavaju složenost i beleže duhovnu esenciju ove jedinstvene princeze punka i rock ikone.Ta dva sata lepote,Sebring je snimao punih 11 godina i jedinstven je intimni portret renomirane pevačice,tekstopisca,slikarke,pesnikinje i aktivistkinje. 

    Muzika, poezija i politika se sjajno prepliću,dok nas Patti uvodi u svoj veličanstveni svet hrabro i bez pardona, spontano,surovo,duhovito,ponekad gorko i tužno ali nadasve originalno.Ona je ovde prikazana sasvim realno,ne kao neka zvezda,već blisko i familijarno kao bilo koja osoba koja dodiruje, voli, neguje i stvara. Patti provodi gledaoca kroz svoje detinjstvo,sve muke odrastanja, dane Chelsea hotela, dane majčinstva i još jednom govori o svojim gubicima i ponovnom "rođenju" u svetu nepravdi i ratova. Snažna fotografija se kombinuje sa Pattinom poezijom i scenama bukvalnih "snova o životu" koje jednostavno ne želite da završe. S obzirom na to da je snimanje trajalo 11 godina (S vremena na vreme), njena deca odrastaju i sazrevaju u mlade talentovane odrasle osobe poput Patti u njihovim godinama.

    Sebring nam prikazuje ovu tako snažnu a ujedno i tako nežnu ženu, koja je još uvek veoma vitalna i još uvek daje sve od sebe na koncertima.Predivno je videti Sama Sheparda kako svira gitarske duete sa Patti sedeći na kutiji na podu nakon svih godina koje su prošle između njih.Film prati korene ove senzibilne pesnikinje još od 70-ih, kroz iskušenja svakodnevnog života i prevremenih smrti, koji su oblikovali njen život i umetnost.Patti nam priča o svojim ranim danima u Njujorku, ljudima koji su joj bili najdraži (njen pokojni brat, suprug Fred "Sonic" Smith, Allen Ginsberg, Robert Mapplethorpe,William S. Burroughs), porodici i političkim uzrocima nepravdi zbog kojih je tako duboko patila.Kroz predivnu kinematografiju (i crno-belu i u boji), Sebring beleži suštinu ove vitalne i još uvek relevantne američke umetnice.

    Sredinom devedesetih, kada je Sebring počeo da snima, oporavljala se od gubitka supruga Freda "Sonic" Smitha, gitariste grupe MC5, pa se preselila sa njihovom decom iz Detroita u Njujork. Tokom narednih 11 godina, posvećeni reditelj je prati dok putuje u London, Rim i druge gradove u kojima nastupa, govori protiv rata u Iraku i posećuje "sveta" mesta koja imaju posebno značenje za nju,naravno, grobove pesnika.Usput se osvrće i na svoje voljene roditelje.Film takođe prati i turneju sa neverovatnom ekipom - Lenny Kaye,Tom Verlaine,Flea, a tu je i Michael Stipe iz R.E.M. Iako je atmosfera veoma opuštena,slike su često intrigantne, predstave su uvek inspirativne, a Patti stvara poseban veličanstveno zastrašujući "vodič" kroz svoj vlastiti život.
Učitaj još komentara
Prikaži temu na forumu (4)

{{message}}

{{item.title}}