The Color of Money

25 godina posle sjajnog The Hustler-a, niko drugi do Martin Scorsese nam vraća Eddie Felsona u vidu sada osedelog Paul Newmana, u laganoj verziji pogleda na Eddijev život, decenijama posle njegovog igračkog vrhunca nad bilijarskim stolovima. 

Eddie je sada trgovac viskija, u vezi sa vlasnicom bara, bilijar je odavno ostavio iza sebe, kao i svoju igračku strast, kockarku pasiju i sve pobede nad velikim i malim igračima. Tj sve dok iza sebe, za bilijarskim stolom ne "čuje" igru mladog Vincenta (Tom Cruise), koji svojom talentom i devojkom Carmen  (Mary Elizabeth Mastrantonio), obilazi barove sa bilijarskim stolovima, uzimajući sitnu lovu u kocki, igrajući da bi se živelo, je li. Eddie posle mnogo godina zaborava igre, u Vincentu vidi mladog i nadmenog sebe, zaboravljenu strast prema bilijaru, talenat i potencijal, naravno zgodan za zaradu veće love. Više od svega, Eddie ponovo počinje da "oseća igru", traumama nasilno sklonjenu sa strane u mladosti, te Vincentu postaje mentor, kako bi ponovo bio na neki način u igri, sa bezbedne distance, usput gradeći Vincentu preko potrebni karakter, finansirajući njegove igre, varajući ponovo po zagušljivim bilijarskim salama, uvlačeći se sve dublje u davno ostavljeni svet...

Filmu fali oštrina, hladnoća i sumornost Hustlera. Meni nimalo draga dekada, osamdesete, suviše vrište iz Boje novca, previše je tu zevzečenja za moj ukus, naročito ako se uzme u obzir to da se ipak nadovezuje na jedan znatno drugačiji film. Daleko je ovo od lošeg filma, uživao sam u Newmanovoj ulozi, Mary Elizabeth Mastrantonio je takođe sjajna ovde, tada mladi Tom Cruise itekako doprinosi kvalitetu filma (doduše, ljigav je lik kog tumači), ima fine mjuze, zanimljivog odnosa mentora-učenika-učenikove milice, ima fine igre, zanimljivog šmeka bilijarskih sala...no, opet, meni je ovde najprijatnije bilo u druženju sa Paul Newmanom, niti je ovo tipičan Scorseseov film, niti uspeva da isprati originalnog Hustlera, dok je i sama priča prilično mlaka.

Svejedno volim ovaj film, ne znam odakle Danilu da je kultni (šta je onda Hustler?), svakako je iznadprosečan, vedar, pitak i lako je prepustiti se likovima i glumcima, ne udara u stomak (a možda je to trebalo, da ne kažem moralo) ali ostaje interesantan i zabavan.