Todos lo saben

  Odgledao sam prvi film koji je, bar za Fahradija, pomak u karijeri. Ovo je njegov prvi film koji je snimio izvan Irana, bez ijednog iranskog glumca i bez ijedne reči njegovog maternjeg jezika. U svemu ostalom Fahradi je ostao osti onaj stari majstor koji počinje sjajno, dok nas upoznaje sa proširenom porodicom, koja se sprema za svadbu, gde se svaki lik uvodi sa podjednakom pažnjom, jer će svako na svoj način postati osumnjičen u nekom trenutku. U pravu je onaj ko misli da su njegovi filmovi u stvari varijacija na istu temu. Tema je i dalje porodica i specifični porodični odnosi. Donekle mi je bila zanimljiva Fahradijeva klasična priča o starom i novom poimanju sveta koji su u sudaru. Priča starog hidalga, zemljoposednika koji je prodavao komad po komad zemlje, nije ispričana do kraja, nejasna je i nedefinisana. Isto važi i za ostatak porodice u kojoj se nešto teže saznaje ko je tu kome šta, ko je na koga itd. Fahradi je dobro i pažljivo izgradio scenu i to je funkcionisalo do prve polovine filma. A onda nastaje zastoj jer je Fahradi iz njemu znanih razloga odlučio da iznova ispriča istu priču kojom mi je ubio znatiželju a samim tim i volju da se uživim. Mehanički sam otpratio ko je tu šta kome uradio i šta se desilo sa žrtvom.

  Sve u svemu, šteta dobre glumačke ekipe, koja je zaslugom Fahradija, učestvovala u skraćenoj španskoj sapunici.