Mank - Fincher, manjka nešto

Postoje neki ozbiljni filmovi koji imaju pretenzija da budu umetnost, ali se negde okliznu. Uprkos tome, taj pad mnogima ne smeta, već te filmove uzdižu do besvesti među zvezde, favorizujući ih kao da to "upravo viđeno" jeste neizostavno remek-delo preko potrebno da bi se razumela sva prefinjenost njihovih duša. A, nije tako, bar u ovom slučaju. Za mene...

Mank je film, navodno, istinita priča u čijem je središtu čuveni holivudski scenarista Herman Mankiewicz, koji je zajedno s Orson Wellesom dobio "Oskara" za vanvremenski stvarno remek-delo - Citizen Kane (jedini "Oskar" koji je taj film i dobio jeste baš taj - za scenario). Glavni lajtmotiv Mank i jeste pisanje tog scenarija, kada je Mank bio vezan za postelju usled loma noge, a Orson mu visio nad glavom da za dva meseca napiše nešto epohalno, što će on kasnije pretvoriti u film. Uz brojne flešbekove, podsećamo se i Mankovih zlatnih godina u Holivudu početkom 1930-tih, vremenu prelaska na zvučni film, vrhunaca slave uprkos teškim prilikama u zemlji, prilično obezoružanoj "Velikom depresijom". 

Tokom trajanja filma upoznajemo mnoge likove koji su bespogovorno u to vreme predstavljali sam "krem" Holivuda, ali se Fincher ne trudi dovoljno da gledaocima "nedovoljno upućenim u materiju" zapravo i objasni ko su ti "egzotični" likovi koji su putem filmske i ine industrije krojili sudbinu mnogih, pa i celog sveta. Zaista treba biti upoznat s tom ranom istorijom Holivuda, pa dovoljno razumeti ko tu šta i zašto. Onim "srećnicima" koji su iole upućeniji "u stvar" zato Mank može biti mnogo zanimljiviji nego prosečnom (pogotovo "neameričkom") gledaocu, koji nema pojma, niti ga je u krajnjem slučaju i briga, ko je ko bio u toj fabrici snova i oko nje, pre skoro 100 godina.

Da ne budem pogrešno shvaćen, dešavanja u Holivudu tokom 1930-tih imaju reference i na mnogo širem planu, te smicalice koje su se tamo odigravale mogu se u prenesenom značenju u priličnoj meri primeniti i na sadašnje vreme (kao, na primer, izborna trka između tvrdokornog senatora-republikanca i demokrate-socijaliste koji bi da menja svet, pa i Holivud). 

Mank je bio alkoholičar i kockar, i ceo film protiče u tom nekom "štimungu". Mnoge epizode, koje su mogle da izazovu i izuzetno jaku emociju (bar kod većine ljubitelja filma generalno) date su prilično "pijano", to jest "ovlaš", da bi se upisale u remek-dela filmske umetnosti (kao što je to, na primer i sam Citizen Kane). Tako mi je, recimo, zasmetalo i to što su očigledno presudni likovi u stvarnom Mankovom životu - Orson Welles i novinski magnat William Randolph Hearst (o kome je, zapravo, i scenario Citizen Kane) prikazani prilično stereotipno, da ne kažem površno. Sličan slučaj je i s likom Marion Davies koju glumi Amanda Seyfried, velikom komediografskom zvezdom nemog filma i štićenicom samog Hearsta, a s kojom Mank gaji neki čudan i nedovoljno istražen odnos tokom celog filma.

Kada se svemu ovome doda i to da je ceo film rađen u crno-beloj tehnici (nit je Fincher Woody Allen, nit je ovo trebalo da bude The Artist) još više se može redukovati broj onih "savremenih" gledalaca koji će moći da uživaju u ovom filmu. Pri tom je, recimo, u scenariju zaobiđen istoriografski podatak da je Mank bio jedan od onih koji je otvoreno podržao Charlesa Lindbergha u tvrdnji da SAD ne treba da ulaze u Drugi svetski rat i bore se protiv Hitlera. Što je, svakako, mogao da bude izuzetno hrabar detalj koji je trebalo utkati u film, kad se već u njemu spominje Hitler i odnos holivudskog establišmenta prema njemu.

Obožaoci Finchera - sorry - imao je on mnogo boljih filmova. Nezavisno od toga, godine 2015. snimljen je i film Trumbo o još jednom čuvenom holivudskom scenaristi. Dalton Trumbo je, takođe, bio "Oskarovac". Što se mene tiče, i film o njemu mnogo je bolji...

  • Komentari (4)

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

  • new1
    Senior translator
    15.12.2020. 12:36
    Ma film je neobičnog pristupa, crno-bijeli film koji dodatno kod nas starijih klasiko-ljubaca ima, budimo iskreni evocira vrijeme kad su svi televizor bili crno bijeli i Milka Babović bi mi zvučala skroz nerealno pri opisu kostima pri prijenosu umjetničkog klizanja, ono: kako ona zna koje su boje, a meni sve sivo?
    Je ima film ono "nešto" što te prilijepi za ekran i makar je zbivanje sporo u maniri nekih "davnih" vremena i starih škola, na trenutke i dosadno pa uz to što u konačnici i ne poznajemo baš sve aktere priče niti ozračje kad je priča datirana pa nas i to donekle ometa da bi u potpunosti mogli zaprimiti film... otići ću predaleko, već i jesam, zaključit ću, film se može pogledati, no teško će itko išta i "vidjeti". Priča o drvetu i šumi.
  • Danilo-Naissus
    Junior moderator
    14.12.2020. 16:14
    #new1: slatko me nasmeja, hvala na iskrenosti i sjajnom komentaru.   

    Film je doista teško oceniti... ali mislim da je IMDB 7,3 za neameričkog gledatelja ipak previsoka ocena...
    ...sem za ono malo akademika koji znaju do detalja istoriju Holivud(lend)a.   
    recimo 6,3.... ali opet gledljiv i predugačak... i treba fokusiranost...
  • new1
    Senior translator
    14.12.2020. 16:02
    Izuzetno me prožeo ovaj film, nadahnuta priča i sveprisutni duh naracije u ritmu i kadrovima te istinski osebujan prisup svakom liku promatran kroz čisti narativni i već prije spomenut ritam u izmjeni scene i doživljavanja interpretiranog unutarnjeg sukoba svakog protagoniste pa i dijelom uvlačenje u priču paralelnih (ipak nepovezanih) životnih sudbina čije se priče isprepliću,  a uzrokovane tragičnim ozračjem vremena... i... ovaj... mislim.. htio sam reći...
    Ma što vas muljam? Film je čisto i nepatvoreno smeće. Doslovno film bez boje. Površan u svakom detalju, bez ikakvog osjećaja, likovi kao da padaju s krušaka i jabuka ili je to ekipa koja je uspjela pobjeći iz ludare.
    Film gledati isključivo u kinu uz cijenu ulaznice od barem 5 €, tak da naučite važnu lekciju o uludo bačenim param.