The Zone of Interest - Simbolizacija u prazno

The Zone of Interest jeste film koji se ovenčao mnogim nagradama, s čak pet nominacija za "Oskara". Ali, po mom skromnom mišljenju, The Zone of Interest jeste ostvarenje koje ne opravdava toliku halabuku, bar kod onih koji su gledali mnogo emotivnije filmove na tu temu, kao, na primer, The Boy in the Striped Pajamas iz 2008. godine. Taj film je bio nešto što "udara", dok je ovaj samo... pa, nazovimo ga - umetnički pokušajčić da se o strahotama holokausta progovori na "intelektualistički način", zapravo - malo toga govoreći...

Film The Zone of Interest režirao je Jonathan Glazer, a na osnovu romana čiji je autor Martin Amis. Međutim, veze s romanom su labave, a Glazer (Under the Skin, Birth i Sexy Beast, autor je i mnogih spotova za ljude iz muzičke industrije), umesto da se koncentriše na emociju ovde nudi "style over substance" prikazu jednog od najstrašnijih perioda u istoriji čovečanstva - vremenu kada su ljude zbog drugačijeg političkog stva ili boje kože palili u džinovskim pećima. Tako, The Zone of Interest mnogo više "vuče" kao "spotovskoj" ikonografiji nego što ima odlike "jakog filmskog ostvarenja", sastavljen od brojnih, zapravo, nedosegnutih naznaka i simbola koje bi trebalo da progovore o "jedinstvu celine", a, zapravo, razgrađujući je do zamarajuće neprepoznatljivosti.

Zapravo, teško je i prepričati šta se dešava u The Zone of Interest, a da se ne otkrije bilo šta što bi spadalo u kategoriju "spoiler alert". Jer, zapravo, u filmu da se i ne događa gotovo ništa osim onih par stvari koje bi, prepričane kao radnja, unapred upropastile bilo šta što se namerava videti. Pa, umesto prepričavanja detalja samo ukratko - ovo je film u kome je glavni lik Rudolf Höss, komandant logora Aušvic, a film pripoveda o tome kako on i supruga mu Hedwiga nastoje da izgrade život iz snova za svoju porodicu u kući i vrtu neposredno ispred logorskih zidina. Höss čita bajke svojoj deci pred spavanje, zajedno idu na piknike i pecanje, priređuju žurke na bazenu, Hedviga se ponosi svojim vrtom u kome gaji živopisno cveće... I, sve izgleda krajnje bajkovito, da se tu i tamo, dok oni uživaju u svojoj svakodnevici, istina stidljivo, ne čuje lavež besnih pasa preko zida, vika i zapomaganje zatočenih, pucnji...

E, sad, simbolika je jasna, ali nije baš svrsishodna. Pravljenje filma o najstrašnijim ljudskim zverstvima na artificijelni način zastalo je negde u relativizaciji kojom se ovo mogao kategorisati i kao "porodičan film". Jer, ovo jeste prvenstveno film o tome kako živi porodica Höss, bez mnogo zalaženja u strahote za koje je direktno odgovoran njihov najstariji član. Ako ćemo i istorijski, Rudolf Höss je mnogo kontroverzniji lik nego što je ambicija ovog filma, pa je utoliko "tragičnije" što Glazer nije prepoznao mogućnost da ako već želi da snimi film o njemu, to učini na mnogo "ubojitiji" način. Ili, čak "biografskiji". Ovako smo dobili nešto što je, osim "ideološki", sporno i svojom "konstrukcijom", jer se trudi da nazovi "umetnost" gurne tamo gde joj nije mesto - ispred zidina najsramotnijeg čina ljudskog postojanja. I u tom smislu, tek poneki kadar, kao na primer, onaj kada čistačice brišu eksponate muzeja "Aušvica", služe kao opomena ljudskosti da se ne igraju činjenjem koje je u suprotnosti s humanim bivstvovanjem. Ostalo je, manje-više, toliko na ivici "intelektualne prepatetičnosti", da ne vredi trošiti vreme, da ne kažem - živce.

Negde, ipak , treba da se podvuče crta...