Amadeus

06.03.2010. 16:39

Genijalan film, nedavno ga opet pogledao...

01.03.2010. 22:52

[TUBE]Wwfb_fbdCiw[/TUBE]

[TUBE]Du-rD2QL1Pc&feature=related[/TUBE]

režija..........Milos Forman

scenario..........Peter Shaffer
muzika..........Wolfgang Amadeus Mozart
fotografija..........Miroslav Ondricek
uloge:
F. Murray Abraham..........Salieri
Tom Hulce..........Mozart
Elizabeth Berridge..........Stanzi
Roy Dotrice..........Leopold
Simon Callow..........Emanuel Schikaneder
Christine Ebersole..........Katerina Cavalieri
Cynthia Nixon..........Lorl
Jeffrey Jones..........Joseph II

Beč, kasni je 18. vek. Kroz usko grotlo starog grada jos uvek se osećaju mirisi ne tako davnih turskih opsada... Moćni Hofburg stoji ponosito u centru, kao simbol moći Habsburgovaca ustoličenih kao Svetih Rimskih careva još vekovima ranije. Ova vrlo moćna porodica, poznata je istoriji kroz dve stvari: neutaženom razmnožavanju (koje je na kraju često završavalo ukrštanjem bliskih srodnika) i ljubav prema muzici. Otuda, Beč je do današnjih dana prestonica muzike, na čijim vam ulicama i danas kostimirani ljudi nude povoljne ulaznice za razne koncerte velikih austrijskih kompozitora... Provlačimo se dalje, kroz kolonade obavijene miomirisom prostog, običnog sveta tog 18. veka-povici, jeftina kuhinja i krčme, djubre neuredno naslagano uz fasade. Putnik sa oštrim crtama lica traži izvesnu kuću ofarbanu u žuto. zastaje ne bi li počuo neki zvuk, neku notu, no tu pomoć neće dobiti. Rade li ti ljudi ono za šta ih je Bog obdario? A od čega žive kad nema učenika? Uostalom, već je gotovo podne. Stepenište. Vrata. Je li to nasmejano lice, može li ono biti upravo ON? Živi u takvom neredu. Deluje kao nevaspitani, nespretni dečak, koji nikada neće odrasti. Je li to zaista ON?
U kasne bečke sate, sluge pokušavaju da odobrovolje svog gospodara Salijerija krofnama i šlagom. Samo, ne mogu da udju u njegovu sobu, zaključana je. Ostareli kompozitor, nekada dvorski majstor cara Josefa II, uporno viče: Ubio sam Mocarta! Njegovi dani su pri kraju. Zatičemo ga u ustanovi koja bi mogla biti nešto što danas zovemo ustanovom za mentalno obolele, a lokalni sveštenik mu ulazi u sobu, ne bi li mu dao oprost i olakšao teret svih greha koje je počinio. Salijeri potom počinje priču svog života: o aroganciji, taštini koja ga je vodila pod maskom obožavanja Boga, pa do gorkog shvatanja da je taj isti Bog najveći dar njihovog vremena dao nekom drugom. Zato moćni dvorski kompozitor odlučuje da Ga kazni, uništavajući osobu koja poseduje taj talenat. Nažalost, ta osoba mu svesrdno pomaže...
Započeti priču u geniju uvek je teško. Ne zbog nedostatka činjenica o životu bilo kog čoveka (to je uvek bilo lako pribaviti), već zbog urodjene ljudske taštine, kojoj su najskloniji oni koji nezasluženo svojom prosečnošću vode ovaj svet. A činjenice su nemilosrdne: oni najsposobniji, pa ma u kojoj oblasti života se pojavili, oni neskloni kompromisima i ulagivanju radi lične dobiti, umiru često sami, u bedi i anonimnosti drugorazrednih pozornica, čekajući tihi spokoj zaborava, odakle ih tek puka slučajnost izvuče na svetlost dana. Dakle, pričamo o Mocartu. Čoveku koji je sa 12 godina napisao prvu operu. Izvanredna inspiracija. No, ne očekujte biografiju u ovom ostvarenju. Njegovi autori je se tek ovlaš drže i palicu stegonoše ove priče predaju u ruke Salijeriju, italijanskom kompozitoru skromnih mogućnosti da stvori, ali ogromne inteligencije i osećaja za oblast koju je odabrao da se njome bavi. Na neki način, priča i jeste koncepirana kao dualnost: kroz lica Mocarta i Salijerija, u svoj njihovoj različitosti, vidimo odnos svetine prema posebnosti, a često se te stvari u različitim domenima prepliću i u ova dva lika.
Amadeus je film svog doba: film odbeglosti, sanjalaštva, potrage za nečim različitim. Formanova ekipa nam donosi upravo to: naizgled mjuzikl (mada nad virtuoznim muzičkim predloškom ipak dominira dramsko), ali zapravo priča sa zahtevnom težinom, koju nose odlično doradjeni likovi u još boljem izvodjenju glavnih protagonista. Film koji rastrza, odličnog scenarija, slikajući iscrpljenost nepripremljenosti za život običnog tempa i svakodnevnih ljudi, ,koja vodi na ivicu ludila i genijalnosti. Je li Mocart izgledao upravo ovako? Je li to razočaranost autora likom koji potpisuje oštre poteze rukom po notnom papiru koji se pretaču u najprijatnije melodije koje su ikada potekle iz ljudskog uma? U istini uvek ima pomalo razočarenja, često njenom običnošću, ali je težina koja je obavija često ta koja oduzima dah i čini je neizdrživom.
Upravo tako i želim da svedem ovu priču o jednom velikom čoveku. Iako film nije stvaran odraz dogadjaja, on je, baš zbog pogodka suštinskog poretka stvari (u bezvremenom smislu, nikako samo u vremenu u kom je radnja smeštena, mada i u tom domenu ovaj film ima redak kvalitet) isto tako veliki. Ne samo zbog obilja nagrada koje su mu odale priznanje. Ponajpre zato što ne morate razumeti ni jednu reč (niti je čuti), zato što možete samo sklopiti i oči i-slušati. Život se nekako već iskobelja iz zajedničke grobnice, istorije...