Joy Division (2007)

Dokumentarni film o Joy Divisionu, poznatoj glazbenoj grupi iz Manchestera 1970-ih. Osim portretiranja same grupe preko fotografija, snimaka nastupa i razgovora sa preživjelim članovima, film govori i o društvenom kontekstu i klimi unutar koje je grupa doživjela svoj veliki uspjeh.

Slično za pogledati
Komentari (3)

24 Hour Party People (2002)
biografski, drama, komedija, glazba
Ambiciozni Tony Wilson (S. Coogan) pomalo je frustrirani novinar TV postaje Granada u Manchesteru, koji 1976. godine spletom okolnosti postane jedan od samo 42 posjetitelja koncerta još nepoznatog...
Sid and Nancy (1986)
biografski, drama, ljubavni, glazba
Morbidna biografska priča o Sidu Viciousu, basistu britanske punk grupe Sex Pistols, i njegove djevojke Nancy Spungen. Kad se grupa Sex Pistols raspadne nakon američke turneje, Vicious započne solo...
End of the Century (2003)
biografski, glazba, dokumentarni
Godine 1974 njujorška muzička scena je bila šokirana nasilnim i surovim zvukom benda iz Queensa imenom The Ramones. The Ramones su bili američki bend, i smatraju se prvom punk grupom ikad...
Gimme Danger (2016)
glazba, dokumentarni
Intimni portret legendarnog punk benda.

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

kjovo
eXtreme member
15.01.2024. 09:31
Ne znam sta reci posle ovog teksta sem, BRAVO. Bolju kritiku ,recenziju ,opis ,(ne znam kako da nazovem ( o opusu i delu Joy division i Jan Curtisa mislim da nisam procitao. Jeste tekst o Dokumrentarnom filmu o njima,ali usput je sve tako lepo receno o ovom bendu. Stvarno svaka cast i podsetilo me je da bas odavno nisam slusao Joy division ,moracu opet da se vratim svom jednom od omiljenijih bendova iz svoje mladosti.
aleksandar-kojic
Active member
14.01.2024. 23:41
Grant Gee - Joy Division (2007)

Grant Gee.Zvuči mi poznato,hmm...Znam da imam neki njegov film...Jedan ili dva? Moram proveriti svoje spiskove.Daa...Joy Division,dokumentarac iz 2007.godine.Odličan doc. filmić o bendu koji obožavam! Među gomilom toga što je napisano i snimljeno o ovoj grupi, ima puno spekulacija i neukusnih senzacionalnih nagađanja, skandala žute štampe i sumnjivih urbanih legendi, posebno o harizmatičnom pevaču ovog benda Ianu Curtisu - Epilepsija, depresija, manični ples na bini, naziv benda i nacizam, anti-Thatcherizam sa revolucionarnim simpatijama. Sve to, plus glasine da ga je ona kalaštura (njegova žena Deborah Woodruff) navela na samoubistvo, kao što je i ona druga kalaštura Courtney Love, navukla jadnog Kurta Cobaina na hors,pa se ubio.Trač-magazini su pisali da je Curtis kukavica,obesio se sa samo 23 godine, dok je na gramofonu bila Iggy Popova ploča "The Idiot",a u video rekorderu VHS kaseta Werner Herzogovog filma "Stroszek". Gomila gluposti koje su nažalost uglavnom tačne, ali "rasprodaja bola" nije pompezna suština niti razlog smrti ovog duhovno osetljivog epileptičnog princa tame,već posledica "Mraka iz podruma njegove duše",što otvara mnoga veoma slojevita psihološka pitanja o Curtisovoj ličnosti,socijalnom okruženju i prokletstvu jednog od najvećih umetnika dvadesetog veka.

Ian Curtis je uvek bio stidljiv, zatvoren i često je samo stajao na bini pred publikom kao voštana figura, ali zbog žestoke svirke benda,znao bi da bukvalno podivlja i započne svoj nekontrolisani mahniti ples. Te nekonvencionalne predstave tokom koncerata bile su neponovljive a bend je vrlo brzo sticali nove poklonike.Svi su kao zli vukovi hteli da vide dečaka sa gitarom i njegov manijakalni, panično-grozničavi jedinstveni plesni "stil". Međutim,Curtis je patio od epilepsije i depresije i bio je sklon teškim duševnim stanjima i lomovima, pa je u nekim trenucima, na sceni bilo teško razlikovati njegove koncertne ekstatične pokrete i napade bolesti. Retrospektivno posmatran kao "jedan od najboljih tekstopisaca svoje generacije“, njegov intenzivno introspektivan i mračni lirizam otpevan dubokim zagrobnim baritonom izazivao je "visceralne i sirove emocije“ među obožavaocima. Ian Curtis je bio opsednutim mračnim melodramatičnim bendovima kao što su The Velvet Underground i The Doors, a Kurt Cobain je jednom izjavio: "Uvek sam se držao podalje od njih".Poznavao je Kurt sebe i izbegavao da kupi tu kartu u jednom pravcu,ali je ipak kupio sačmaricu.

Ime grupe Joy Division je zaista preuzeto iz vremena Drugog svetskog rata, gde je u nacističkim koncentracionim logorima postojala "javna kuća" prepuna devojaka iz logora koja je služila za seksualno zadovoljavanje i zabavu nemačkih vojnika nakon povratka iz bitke, a zvali su je "Joy Division" (prevedeno na engleski). Ova engleska post-punk grupa bila je prvi sastav ovog pokreta koji svojom muzikom više nije naglašavao punkerski gnev protiv svega,nije propagirao anarhiju niti ispoljavao žestoku punk energiju, već je izražavao raspoloženje,razne vrste raspoloženja, čime je postavio temelje alternativne muzike 80-ih godina. Uprkos dosta sirovom početku kad su se zvali "Warsaw" [1976-77] po Bowievoj pesmi,a koji se nije razlikovao od drugih punk grupa na tadašnjoj underground sceni, Joy Division su u svoju muziku uključivali i sintesajzere,i sve više naglašavali melodičnost prožetu letargičnim i melanholičnim tekstovima frontmena grupe Iana Curtisa, usmerili deo punk pokreta prema alternativnoj muzici synth-rocka i industriala koji se oslanjao na oštre, mehaničke, transgresivne ili provokativne zvuke i motive. Curtis je baš kao i Patti Smith u punk uveo poeziju i emotivnost, što je bio epohalni preokret kompletne underground scene tog vremena. Njihova opskurna gotička muzika iskazivala je ono što će postati zaštitni znaci Joy Divisiona u daljem periodu: emocionalni nemir i očaj "magister operariusa" Iana Curtisa, Peter Hookov ubitačni bas i nazubljeni nervozni rifovi gitariste Bernarda Sumnera.

Kao diskofil koji ovu grupu neizmerno poštuje, zaista sam uživao u ovom Grant Geejevom dokumentarcu više nego što sam očekivao, kada sam ga davno prvi put odgledao. S obzirom na to da su oni bili samo mali kratkotrajni bend iz provincijskog područja Lancashire,UK (blizu Manchestera) i da su već u trenutku nestanka postigli kultni status u usponu, svaki ozbiljan autor dokumentarnih filmova morao je da se suoči sa velikim izazovom ozbiljnog nedostatka video snimaka benda i lošeg kvaliteta onoga što je bilo dostupno, dodatno pogoršano Ianovom smrću, a samim tim i nedostupnošću za intervjue (film je sniman 2007.godine).Ispitanici u ovom eksperimentu, bili su veoma suzdržani, posebno u vezi sa Curtisom.Bivši izvorni članovi Joy Division nisu bili baš zainteresovani za davno zatvorenu priču o matičnom bendu,jer su već iste te 1980.godine Ianovog suicida osnovali Electro-synth-pop grupu New Order i krenuli u sasvim drugačijem komercijalnijem pravcu. Bilo je tu svega i svađa sa Curtisom i očigledne zavisti. Reditelj Grant Gee je ipak veoma dobro znao u šta se upušta, posebno ako uzmemo u obzir njegov background.

Reditelj Grant Gee je "stari kadar",video majstor i diskofil, rođen 1964, sa mnogo toga iza sebe. Studirao je na Oxfordu i na Univerzitetu Illinois u Chicagu,i najpoznatiji je kao režiser muzičkih spotova za alternativne umetnike kao što su: grupa Suede, Neil Finn, Nick Cave, Stephen Malkmus, Gorillaz i Sparklehorse. Bio je uključen u U2 - "Zoo TV" turneju početkom 90-ih i režirao nekoliko eksperimentalnih filmskih projekata. Godine 1998. objavio je "Meeting People Is Easy", dokumentarac o britanskom alternativnom rock bendu Radiohead. Gee je snimio nekoliko drugih dokumentarnih filmova fokusiranih na muzičare i umetnike, uključujući "JC-03" (2003), o John Caleu iz Velvet Underground i "Scott Walker: 30 Century Man" (2006) i ovaj film o kome pišem. Godine 2005, Gee je bio producent video filma "Don't Crash": Dokumentarac o snimanju filma po legendarnoj knjizi Douglasa Adamsa i radio serijala "Autostoperski vodič kroz galaksiju"Ako već niste,obavezno pročitajte ovu satiričnu,beskrajno duhovitu Adamsovu trilogiju! Možda najveće iznenađenje za ovog overenog rockera Grant Geea je dugometražni dokumentarni film "Innocence of Memories" (2015), baziran na noveli dobitnika Nobelove nagrade, pisca Orhana Pamuka po imenu "The Museum of Innocence". "Muzej nevinosti" izmišljeni je muzej u Istanbulu u kome se nalaze stvarni eksponati koji "pričaju" tragičnu ljubavnu aferu opisanu u istoimenom romanu, gde se činjenice i fikcija vešto isprepleću u trodelnoj pripovesti dva naratora.

Hvaljeni dokumentarni film Joy Division u režiji Grant Geea je hronološki prikaz ovog uticajnog post-punk benda. Cela njihova karijera trajala je samo par godina i naizgled je jednostavna. 1976.godine, četiri mladića iz ruiniranog, postindustrijskog Manchestera otišla su na koncert da vide Sex Pistols.Inspirisani i šokirani tim događajem, osnovali su bend Joy Division.Snimili su samo dva albuma.Tri godine kasnije,pevač Ian Curtis izvršio je samoubistvo baš kada su bili na ivici svetskog uspeha.Sve skupa - premalo materijala.Grant Gee se odlično snašao i pozvao u pomoć svog starog saborca Jon Savagea,engleskog pisca, radijskog voditelja,novinara i muzičkog kritičara. Zajedno, Gee i Savage ovde istražuju zašto kolektivni muzički genij i jedinstvena vizija Joy Divisiona uživa u sve većoj hordi fanova i uticaju na mlade bendove trideset i više godina kasnije nakon raspada. Izdvojio bih samo neke: Interpol, Bloc Party, Fontaines D.C. i Editors.

Jedna zanimljivost. Holandski fotograf, filmski režiser i kreator fantastičnih muzičkih spotova Anton Corbijn je iste te 2007.godine snimio film Control.To je bio prvi dugometražni film u režiji Antona Corbijna, koji je sarađivao sa Joy Division kao fotograf benda. Scenario Matt Greenhalgha zasnovan je na biografiji "Touching from a Distance" Curtisove udovice Debore, koja je bila koproducent na filmu.Tony Wilson je veoma važan ovde,jer je objavio ploče grupe preko svoje izdavačke kuće Factory Records,a takođe je bio i menadžer banda.Naziv filma potiče iz pesme Joy Divisiona "She's Lost Control" i aludira na činjenicu da se veliki deo zapleta bavi idejom da je Curtis pokušavao da zadrži kontrolu nad sopstvenim životom, a da ipak nije imao kontrolu nad epilepsijom i farmaceutskim neželjenim efektima svega što je konzumirao. Dokumentarac Grant Geea je basista benda Peter Hook pozdravio kao "Savršen odgovor na "Kontrolu“ Antona Corbijna, jer preispituje istinsku istoriju Joy Divisiona kroz nove arhivske snimke nastupa uživo, lične fotografije i novootkrivene audio kasete."

Sve u svemu, Gee se briljantno nosio sa ovim ogromnim izazovom. Njegovo rešenje je bilo korišćenje opsežnih intervjua sa preostalim članovima, kratkih intervjua sa mnogim bliskim prijateljima, i laprdanja nekih "intelektualaca" koji objašnjavaju da je bend bio slučajni proizvod svog vremena i mesta. Sve je kombinovano sa generalnim video snimcima Manchestera iz 70-ih, isečcima ograničenih dostupnih TV snimaka i arhiva sa koncerata, umetničkim fotografijama benda koje je uglavnom snimio Anton Corbijn sa diskusijom o pozadini nastanka fotografija sa mesta koja više ne postoje.Tu je i vešto ukomponovani neobičan audio zapis sa "Ianovih traka za hipnozu" i zanimljiva greška kada je veliki John Peel pogrešno odredio brzinu trake dok je na BBC-1 puštao pesmu "Atmosphere".Uzgred,kad su pitali velikog znalca John Peela - koja je po njemu najbolja pesma 20-tog veka,odmah je rekao "Atmosphere" Joy Divisiona. Zabavne su i igrarije sa vizuelnim prikazima osciloskopa. Kratkoća korišćenih video isečaka i brza montaža uspešno su sprečavali gledaoce da primete nedostatak izvornog materijala. Kako Grant Gee kaže: "Iako smo bili stalno svesni da razgovaramo o vremenu i mestu i pevaču koji su davno bivstvovali, sve to deluje prikladno s obzirom da je njihova muzika uglavnom bila na komercijalnom gubitku."

Najvažniji momenti filma su uključivali Manchester iz 70-ih u raspadanju, koji je toliko inspirisao Joy Division i pristajao njihovoj "teškoj" egzistencijalističkoj lirici i razorenoj postapokaliptičnoj muzici. Bilo je sjajno videti slike mesta o kojima sam samo čitao.Bilo je tu i nekoliko,za mene, zaista nepoznatih činjenica o Joy Division.Bilo je fascinantno čuti Bernard Sumnerov detaljan izveštaj o Curtisovom prvom epileptičnom napadu na bini, i reakcije benda kada su čuli za Ianovo samoubistvo iz prve ruke.Tu su i vinjete razgovora sa Richardom Boonom (menadžer punk benda Buzzcocks),Richard H. Kirkom iz Cabaret Voltaire i piscem Paul Morleyem. Genesis P-Orridge u filmu deluje kao još veći čudak nego u svojim Throbbing Gristle danima, i njegove priče nemaju ozbiljniji kredibilitet.

Film nam faktografski objašnjava Curtisovo samoubistvo i posledice tog čina. U aprilu 1980. bend je započeo snimanje svog novog singla koji je izašao na tržište ubrzo, istog meseca, pod nazivom "Love Will Tear Us Apart“. Singl je bio odlično primljen, ali se i dalje nije mogao pomeriti van nezavisnih top-lista. Tokom maja 1980. bendu je ugovorena prva turneja po SAD. Pre turneje imali su dve nedelje odmora, a dva dana pre predviđenog leta u SAD, Ian Curtis je izvršio samoubistvo vešanjem u svom stanu. Njegovom smrću Joy Division je prestao da postoji. Tragična je činjenica da se to dogodilo u trenutku kada se bend sa svojim izdanjem bukvalne himne "Love Will Tear Us Apart“ potpuno etablirao na muzičkoj sceni i krenuo prema komercijalizaciji svog stvaralaštva. Posle Curtisove smrti ostali članovi benda su objavili singl i crno-beli spot u režiji Antona Corbijna za pesmu "Atmosphere“, kao neku vrstu uspomene na svog frontmena, a njegova supruga Deborah je na Ianovom spomeniku uklesala reči "Love Will Tear Us Apart“.

Da,"Ljubav nas razara", i "Ljubav je hladnija od smrti" kako bi to rekao Rainer Werner Fassbinder. Ako pažljivo pročitamo stihove,biće nam jasno da je većina Curtisovih pesama inspirisana upravo njegovim realnim životom,njegovim strahovima,bolešću kao i problemima sa ljudima koji su ga okruživali.Na njegovo stvaralaštvo su uticali pesnici William S. Burroughs (od koga je preuzeo naslov pesme "Interzone“) i J. G. Ballard (od koga je posudio naslov pesme "Atrocity exibition“), kao i muzičari Jim Morrison, Iggy Pop i David Bowie. Sve je on to dobro znao i tokom cele svoje karijere pisao pesme o izolaciji i smrti.Ovde bih naveo neka njegova razmišljanja o životu, smislu postojanja i lepoti kojoj je uvek težio,ali nikada nije uspeo da je nađe,baš kao slepi slikar Orhana Pamuka u bašti prepunoj boja.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ian Curtis: "Postojanje. Pa, kakve to veze ima? Postojim pod najboljim uslovima. Prošlost je sada deo moje budućnosti. Sadašnjost je izmakla mojoj kontroli...Dakle, ovo je trajnost; ljubavlju skršen ponos. Ono što je nekada bila nevinost, okrenulo se na svoju drugu stranu."
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ian Curtis: "Borim se između onoga što znam da je ispravno u svom sopstvenom umu i neke iskrivljene istinitosti viđene očima drugih ljudi koji nemaju srca i ionako ne mogu da vide razliku."
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Annik Honoré: "Šta je sa muzikom? Da li je to lepo?"
Ian Curtis: "Nešto od toga."
Annik Honoré: "Šta je sa muzikom Joy Division.Da li je ona lepa?"
Ian Curtis: "Nešto od toga, da, ali nešto jednostavno nije zamišljeno da bude lepo."
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ian Curtis: "Ne možeš biti u mojoj "bandi" ako ne pušiš."
Debbie Curtis: "Pa ja i ne želim da budem u tvojoj "bandi"."
Ian Curtis: "Ni ja."
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ovo je izjava neposredno pre samoubistva -
Ian Curtis: "Ne želim više da budem u bendu.Album *Nepoznata Zadovoljstva* su bila to. Bio sam srećan. Nikada nisam mislio da sve to ovako brzo raste. Kad sam gore, pevajući, oni ne razumeju koliko sebe dajem i kako to utiče na mene. Sada žele više. Očekuju da dam više. I ne znam da li mogu. Kao da se ne dešava meni, ali... neko se pretvara da sam ja, neko se obukao u moju kožu. Sada idemo u Ameriku. Više nemam kontrolu. Ne znam šta da radim."
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Grant Gee se "iz peta" potrudio da ovaj film bude uspešan i divim se njegovom entuzijazmu.Uz učešće ostalih članova benda Joy Division, odmah posle Curtisove smrti, preimenovanog u New Order, što je bez presedana, film prikazuje vreme velikih društvenih i političkih promena u Engleskoj sredinom 70-ih i priča neispričanu priču o ovoj četvorica ljudi koji su prevazišli ekonomske i kulturološke barijere, za stvaranje trajnog i dubokog nasleđa, koje žestoko odjekuje u današnjoj izrazito bezličnoj muzičkoj industriji i daleko preko svake vrste rock kulture.

Izvanredna priča ove grupe je prikazana kroz retro momente i vodi nas kroz rane godine benda koji tek pronalazi svoj identitet, a kasnije kao bend, izgrađujući svoje ideje i ideale. Dokumentarac postavlja Joy Division ne samo u muzički kontekst punka i post-punka, već i u klaustrofobični pejzaž postindustrijskog Manchestera koji ih je okruživao i prožimao svaku notu njihove muzike.Ovaj vizuelni prikaz vremena i mesta bez premca je u kombinaciji sa iskrenim i animiranim, tadašnjim prikazima "preživelih" članova benda Bernarda Sumnera, Petera Hooka i Stephena Morrisa, plus mnogo drugih ključnih likova u celoj ovoj priči.

Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu. Recenzija žirija ističe tehničke i kreativne sposobnosti reditelja Granta Geea, rekavši: "On ima sposobnost da pripoveda nefikcijske priče: nikada ne pribegava frenetičnoj montaži da bi privukao našu pažnju, niti nas dosađuje na smrt ekskluzivnim tračevima. Snimci performansa beleže savršeno čudan magnetizam nastupa benda uživo kao i njihovu interakciju s publikom. Godina 1980,gde se dešava radnja može izgledati kao nešto davno i daleko, ali Grantova prikazana vizija je tako neposredna i tako živa da deluje kao da je bila juče."

Inventivni i iskreni dokumentarac Granta Geea o Joy Division nije samo dobar primer snimanja nefikcionalnih filmova, već i snimanja filmova, uopšte. Nakon uspeha filma Antona Corbijna "Control" 2007.godine,Grantov film "Joy Division" je pobudio veliko interesovanje za davno zaboravljenu grupu. Stoga je veoma dobra vest reći da je film ne samo zanimljiv i informativan, već i veoma efektan. Inteligentan je i suptilan, iako vrlo težak i tragićan. Umetnički je, ali nikada ne gubi iz vida svoju svrhu dokumentarne istine.
Centralni interes ovog filma nije toliko istoimeni bend, već grad Manchester i vreme i mesto u kojima se Joy Division sudbinski našao. Njegov fokus ovde bi mogao da teži ka nečem uzvišenom na momente, ali ovde je sve uravnoteženo ljudskim pričama direktno u kameru.Humanost i umetnost, euforija i depresija, prokletstvo i iskupljenje."Igra senki" koje plešu ispred sive pozadine, sve je tu! Nije remek-delo niti ekstraordinaran film,nije dosadan ni patetičan, ali je odličan primer veštine, znanja i pripovedanja, za jedan dokumentarac u trajanju od 93 minute. Zaista iskrena preporuka čak i za one koji nikada nisu slušali Joy Division.

Za kraj bih dodao nešto potpuno lično i subjektivno,jer sam iz više razloga duboko emotivno vezan za ovu grupu, koja je na neki magičan i volšeban način formirala moj muzički ukus i bukvalno promenila i obogatila moj život.

Joy Division su jedina grupa prema kojoj osećam devičansko strahopoštovanje.Uvek sam njihove ploče vadio iz omota sa posebnom pažnjom i polako ih stavljao na gramofon.Ne zato da bih ploče sačuvao od grecanja i prašine,već iz nekog višeg,duhovnog razloga.Slušanje njihovih pesama,za mene je kao Crkvena Liturgija.Ne mogu ih slušati bilo kad i strašno me nervira kad na VH1 puste njihov spot,između recimo, spotova The Cure i Stinga.Ne možeš da kažeš OK,samo da "skoknem" do Crkve.Potrebna je određena psihička i fizička priprema.Tako je i sa mojim slušanjem Joy Division. U samo tri godine koje su proveli zajedno,uspeli su da nam daju toliko neprocenjivog blaga,o čemu su mnogi umetnici mogli samo da sanjaju.Toliko, da još uvek možete da primetite neverovatnu količinu uticaja na muzičare današnjice.

Mnogo sam čitao o njima,previše ih slušao,i neke stvari su mi tek sad, dok polako starim, potpuno jasne i izbistrene.Prva Curtisova izgovorena rečenica,na prvom albumu,u prvoj pesmi "Rasulo" glasi: "Čekam da vodič dođe i uzme me za ruku" što je njegovo lično priznanje nedostatka vere, sumnje i nesigurnosti. Samo taj stih,oslikava potpuno rasulo njegove duše. Samo taj stih je SOS u Morzeovom kodu, njegov vapaj i očajnička potreba za "hitnom pomoći",od bilo koga! To je razumljivo, jer tad je imao samo 20-tak godina, a nosio je na leđima svu težinu svoje Bogom date umetničke vizije,koja je morala biti izbačena na ovaj ili onaj način, jer bi u protivnom bespovratno poludeo.A nije bio daleko od toga.

Vladika Nikolaj Velimirović je jednom rekao: "Sve što radiš,veži koncima za nebo".Curtisu je,da bi preživeo, trebalo ono suprotno: "Sve što radiš,veži koncima za zemlju",ali nije postojalo ništa toliko čvrsto oko njega, niti u njemu za šta bi se mogao dovoljno snažno uhvatiti i verovati tome. Bilo je već tad potpuno jasno da će se sve završiti fatalno.

Vrelina,ljutnja,očaj,frustracije,anksioznost,depresija,strah i stid od samog sebe,bili su Curtisova Vaseljenska dijagnoza. Imao je neuporedivu sposobnost (potrebu) da izazove toliko različitih emocija u samo jednoj pesmi da je to bilo neizdrživo i za njega i za nas slušaoce,obične smrtnike.Ako prihvatimo činjenicu da je Božjom voljom vođen,ovaj umetnik "morao"da izbaci iz sebe tih 30-tak pesama,ostane prazan i sam i zatvori taj krug sopstvenom eutanazijom kao jedinim mogućim ličnim izborom,onda moramo da mu oprostimo i poštujemo tu odluku. Prešao je svoj limit i nije mogao dalje da trpi bol koji je nosio kao belu zastavu predaje,samo što to niko nije primetio.Suviše vatri je gorelo u njemu da je implozija bila neminovna,čak i dobro došla da ga zauvek oslobodi od samog sebe.Kada sam pre par meseci na ovom sajtu radio recenziju Todd Haynesovog filma "The Velvet Underground" (2021),tekst sam počeo rečenicom - Toliku količinu ugašene svjetlosti ne može zadržati nikakav prostor. Curtis je svoju sveću davno ugasio,a svoju poeziju pisao van svakog prostora i vremena,kroz inspiraciju iz onoga u šta se svemir nezaustavljivo i silno širi.

Curtisovo samoubistvo je bilo sasvim logično i očekivano, jer je ironično rečeno, stigao do paradoksalne tačke sopstvene negacije. Suviše visoko je odletio, da ni taj "vodič", iz prvog stiha pesme "Disorder",nije mogao da dohvati njegovu ruku.Priča je bila završena još na početku, kao i priča o Hristovoj kratkoj poseti našoj planeti.

"Bolje je sagoreti nego izbledeti" je stih koji je pevao Neil Young, a taj epigraf je bio uključen u oproštajno pismo Kurta Cobaina.Neil nakon toga više nikada nije uživo izveo tu pesmu "Hey Hey, My My (Into the Black)",sa tim ukletim stihom.Taj gest je sasvim fer. Tek nakon Curtisovog suicida pojavilo se u medijima nebrojeno mnogo kompilacija,bootleg izdanja,filmova i knjiga o njemu.Lešinari su došli po svoje,jer smrt može biti unosan biznis. Žao mi je što moram da kažem,da u taj sveti zatvoreni krug Joy Divisiona,nije trebalo dirati.Iako jako volim kavere njihovih pesama,posebno Mobyja u "New dawn fades",Swanse u "Love will tear us appart" i 16 Horsepowers,sa fantastičnom verzijom "Day of the Lords", mislim da je to ipak sknavljenje.Ovo me podsetilo na legendarni i veoma uticajni kraut-rock bend CAN.Kada su Sonic Youth i mnoge druge alernativne grupe htele da snime tribute album sa remiksima i coverima njihovih pesama,pitali su članove grupe CAN - da li nam dopuštate da snimimo album? Frontmen Holger Czukay je rekao: "Naravno da može,ali album mora da se zove "Sacrilege" (Skrnavljenje). Da,u neke stvari ne treba dirati. Ploče grupe Joy Division su ekvivalent kolekciji knjiga i ponosno stoje u mojoj biblioteci. Jedan moj dobri frend je u ekstatičnom zanosu slušanja pesme "Shadowplay" izjavio: "Joy Division su razlog što je Bog stvorio ljude! " Na kraju bih dodao,da je moj izbor baš ovog dokumentarnog filma,a snimljeno ih mnogo, potpuno ličan i bolan, te vezan za jedan period mog života,kojeg se nerado sećam.
aleksandar-kojic
Active member
14.01.2024. 17:48
Grant Gee - Joy Division (2007)

Prikaži temu na forumu (3)

Film

glazba, dokumentarni (2007)

Joy Division

Ocjena korisnika

-

Godina:

Žanr:

Trajanje:

Režija:

Scenarij:

Glavne uloge:

Opis:

24 Hour Party People (2002)

biografski, drama, komedija, glazba

Ambiciozni Tony Wilson (S. Coogan) pomalo je frustrirani novinar TV postaje Granada u Manchesteru, koji 1976. godine spletom okolnosti postane jedan od samo 42 posjetitelja koncerta još nepoznatog...

Sid and Nancy (1986)

biografski, drama, ljubavni, glazba

Morbidna biografska priča o Sidu Viciousu, basistu britanske punk grupe Sex Pistols, i njegove djevojke Nancy Spungen. Kad se grupa Sex Pistols raspadne nakon američke turneje, Vicious započne solo...

End of the Century (2003)

biografski, glazba, dokumentarni

Godine 1974 njujorška muzička scena je bila šokirana nasilnim i surovim zvukom benda iz Queensa imenom The Ramones. The Ramones su bili američki bend, i smatraju se prvom punk grupom ikad...

Gimme Danger (2016)

glazba, dokumentarni

Intimni portret legendarnog punk benda.

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

eXtreme member

15.01.2024. 09:31

Active member

14.01.2024. 23:41

Active member

14.01.2024. 17:48

{{message}}