Springsteen: Deliver Me from Nowhere (2025)

Regretting You (2025)
drama, ljubavni
Nakon izdaje koja im razori svijet, Morgan i Clara suočavaju se s pitanjem: može li ljubav zaista ponovno izgraditi ono što je nepovratno izgubljeno? Ovo je intimna i dirljiva drama o majci i kćeri...
The Lost Bus (2025)
biografski, drama, povijesni
Dok krajem 2018. godine besni najrazorniji šumski požar u Kaliforniji ovog veka, vozač autobusa Kevin McKai (Matthev McConaughei) pokušava da svojim autobusom dovede grupu od 22 mladih učenika na...
The Housemaid (2025)
drama, triler
Millie (Sydney Sweeney) je mlada žena koja traži novi početak i pronalazi posao kao kućna pomoćnica imućnog para Nine (Amanda Seyfried) i Andrewa (Andrew Sklenar). No ono što se u početku čini kao...
A House of Dynamite (2025)
drama, triler
Kada se prema SAD-u lansira raketa nepoznatog podrijetla, započne utrka kako bi se utvrdilo tko je odgovoran i kako reagirati.

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

Mizi
eXtreme member
08.01.2026. 16:10
Napokon, naš brat Koja!
aleksandar-kojic
Active member
08.01.2026. 15:52
Scott Cooper - A big and serious leap into well-known rock 'n' roll.

Kako sam naveo na početku ovog teksta, 1982, sam zavoleo Springsteena i njegovu "Nebrasku". To mi je postao najomiljeniji album Bossa, a pesma "My Father's House" jedna od najboljih i najdirljivijih pesama američkog zvuka i šire. S obzirom da se neko usudio da o tome snimi igrani film, morao sam da proverim o čemu se tu radi. Scott Cooper je imao par solidnih filmova koje su svi sa ovog foruma gledali, a Cooper je ovde uspeo da uradi domaćinski posao, i po knjizi Warrena Zanesa snimi jedan solidan biopic, sa nekim elementima Springsteenove autobiografije "Born to Run". Inače, Zanes, američki muzičar i biograf Tom Pettya, je napisao 2023. godine knjigu "Izbavi me iz ništavila: Snimanje Nebraske Bruce Springsteena" koja govori o nastanku te ploče i reakcijama koje je izazvala. Priča je o kratkom periodu 1981-1982. godine, kada je Springsteen prolazio kroz fazu suočavanja sa depresijom, borbom sa svojim demonima i stvaranju svog najličnijeg i najmoćnijeg dela, albuma "Nebraska". Moram priznati da do samog kraja nisam uspeo da prihvatim Jeremy Allen Whitea u ulozi Springsteena, iako se on maksimalno potrudio i uspeo sve to herojski da iznese pod blagoslovom samog "Gazde". Ipak, nije me to odbilo, niti je pokvarilo utisak. S druge strane, Jeremy Strong u ulozi Jon Landaua, neprikosnoveno briljantan. Pravi izbor. Ovaj film je zaista vredan toga da ga neko prevede u celosti, iako je to težak izazov zbog prevoda tekstova pesama koje su najbitniji element razumevanja svega što je Cooper ovde hteo da uradi.

Scott Cooper managed to capturing the Boss at a personal and artistic crossroads.

Bruce Springsteen je oduvek znao kako da ispriča priču, ali scenarista i reditelj Scott Cooper je uspeo da uhvati "Šefa" na ličnoj i umetničkoj raskrsnici. Kada je Bruce objavio svoj do koske ogoljeni akustični album "Nebraska" 1982. godine, njegov ugovor za Columbia Records uključivao je uslove - bez singlova, bez turneje, bez štampe. Samo da je ovaj ugovor uključivao uslov - bez biografskih filmova, što bi nas možda ostavilo bez ovog filma, teške sage opterećene upornom ozbiljnošću koja se retko pojavljuje u muzičarevom radu, ali je kamen temeljac filmskog stvaralaštva scenariste i reditelja Scott Coopera. Ceo biopic je dobronamerna hronika Springsteena na raskrsnici karijere, nakon što je napokon dobio svoj prvi hit među 10 najboljih singlova sa pesmom "Hungry Heart“, ali umesto da bude srećan, on se bori sa usamljenošću, depresijom i traumama iz detinjstva od svog oca nasilnika; Ti elementi bi svakako mogli doprineti dramatičnom pripovedanju, ali Cooperova samosvesna ozbiljnost prečesto se pojavljuje. I dok se očigledno unosi u ulogu, Jeremy Allan White nikada ne postiže tu alhemiju gde se jedna poznata ličnost Kafkijanski transformiše u drugu poznatu ličnost tokom filma.

Možda je prošlogodišnjim biografskim filmom o Bob Dylanu "A Complete Unknown”, reditelj James Mangold razbio kalup koji je decenijama oblikovao živote muzičara. Svi takvi filmovi su uglavnom identični, prateći živote svojih subjekata od detinjstva, preko slave i neizbežnih teškoća i prepreka do dugo očekivane krune karijere, a jedino što se u njima promenilo jeste lik u centru priče.
Mangold je odbacio taj pristup i odlučio da se koncentriše na jednu epizodu iz Dyilanovog života, onu kada svoju gitaru prvi put uključuje u struju i uspeo je da u toj epizodi kaže više o enigmi Bob Dylana nego što bi to mogla bilo koja tipična biografija. Naravno, nije on bio prvi koji je smislio takav pristup; setimo se slučaja od pre deset godina kada je Don Cheadle režirao i glumio sam sebe u ulozi Milesa Davisa u polufikcionom filmu "Miles Ahead”, ali ovo nadrealno delo se teško može nazvati tipičnom biografijom. “Springsteen: Deliver Me from Nowhere”, kao i “A Complete Unknown”, imaju više karakteristika klasične biografije nego Cheadleov film. Baš kao što je Mangold temeljio svoj film na knjizi Elijah Walda "Goin' Electric“, reditelj Scott Cooper je zasnovao svoj rad na odličnom zapisu Warrena Zanesa koje se fokusira na dvogodišnji period (1981-1982) u kojem je Bruce patio od teške depresije, ali je uspeo da stvori epohalnu "Nebrasku".

Becoming Bruce Springsteen - Did the actors manage to deep dives into the mind and music of the icon’s artistry close enough to rock 'n' roll?

Glavni glumac Jeremy Allen White mi je odmah delovao kao da uopšte ne liči na čuvenog Bruce Springsteena. Ipak to nije presudno, jer glavna poenta dobre glume je da se prenese duša lika, njegova ličnost, emocije, osobine: barem toliko da poverujemo da je to Bruce Springsteen, a ne neki tamo glumac... Iako se očekivalo da će ovo biti još jedna izvedba koja mami Oskara, priznaću da to nije slučaj, jer Jeremy nije uspešno ubedio bioskopsku publiku da on nije niko drugi nego sam Boss lično. Bruce Springsteen je izjavio da je lično želeo da ga glumi Jeremy Allen White i da uopšte nije razmatrao nikoga drugog. Rekavši da je, nakon što ga je video u filmu "The Bear“ (2022), osetio da White već ima držanje rock zvezde. Izvedba glavnog lika se takođe razlikuje od ostalih uloga. Iako u njegovom opisu posla piše da uspešno igra različite uloge, Jeremy Allen White je prijatno iznenadio sve i svakoga, posebno načinom na koji je "skinuo“ Springsteena. Pokreti, mimika, a posebno glas. Uz mnogo korekcija auto-tjuna uspeo je da verno otpeva 10 Bruceovih pesama, što i nije bilo toliko teško u odnosu na jadnog Rami Maleka koji nije uspeo da otpeva pesme Freddie Mercuryja u filmu "Bohemian Rhapsody" iz 2018. godine, jer Freddiev vokal nemoguće je imitirati, i to ne može niko i nikada neće moći!

Uvek odlični Jeremy Strong, u filmu glumi Bruceovog velikog prijatelja i menadžera Jona Landaua, bez kog "Nebraska" verovatno nikad ne bi bila snimljena. Ovaj put, menadžer nije samo tu da iskoristi jadnog umetnika, već direktno podržava njegov rad i bori se za njegov integritet: kao pravi prijatelj, ali i menadžer kroči mu put ka snovima. Prijateljstvo između Springsteena i Landaua je bilo divno za gledati. On je prvi primetio šta se dešava sa Bruceom iscrpljenim od "The River turneje" i shvatio da se dešava nešto vrlo, vrlo loše sa njegovim fizičkim i mentalnim zdravljem. Landau ga je poznavao bolje nego bilo ko i smestio ga u izolovanu iznajmljenu kuću u Colts Necku, da se oporavi. Držao ga je pod prismotrom i pokušavao da ga zaštiti. Nije dozvoljavao da ga bilo šta ometa u tom prelaznom periodu depresije i anksioznosti, i pusti ga da sam razmisli o svemu i počne u miru da stvara. Pritom, susreti sa demonima iz svoje prošlosti, Springsteenu poklanjaju neočekivanu inspiraciju za neke od najboljih pesama koje je ikad stvorio. Svojim budnim okom i bezuvetnom verom u svog prijatelja, Jon Landau obaveštava Brucea o drugim prilikama koje se gomilaju, uključujući moguću filmsku ulogu, ali Springsteen nije zainteresovan, jer je fanatično posvećen svojoj muzici i ništa drugo ga ne interesuje. Snimajući svoje akustične numere sam, on pravi rizičan izbor da prihvati nesavršen, neulepšan kvalitet zvuka. Landau uzima jedini primerak završenog demo snimka, jednu kasetu sa neočekivano mračnijim, duboko ličnim pesmama. Nakon dve nedelje snimanja, Bruce nije povratio svoju akustičnu viziju za album i insistira na odlaganju potencijalnih hitova dok ne bude zadovoljan. Jon Landau pristaje da koristi Bruceov sirovi demo, nepromenjen, kao novi album, sumnjajući da se Springsteen plaši da će se izgubiti pred uspehom. Koristeći stariju opremu za transponovanje demo trake na vinyl master snimka, Bruceov originalni zvuk je uspešno sačuvan za novi album "Nebraska." Izvršni direktor izdavačke kuće Al Teller je razočaran stilskim odstupanjem i odsustvom potencijalnih hitova, ali Jon Landau brani Springsteenovu umetničku viziju i odluku da pusti album da govori sam za sebe - nema singlova, turneja ili pojavljivanja u štampi, čak ni njegovog lica na omotu.

Istina je da je mnogo biografskih filmova o muzičarima postavljeno baš tako: određeni period, uglavnom vrlo bitan, prožet teretom slave, burnout sindromom, drogom i pićem, sa više precizno dramatizovanih sunovrata. Traume od odrastanja u siromaštvu i zlostavljanja od strane pijanog oca, upad u loše društvo, sex, drugs & rock and roll. Onda dolazi nagli zaokret, najveći komercijalni uspeh tog muzičara, koji ga pretvara u planetarno popularnu zvezdu. Obavezno je tu i neka sentimentalna emotivna limunada od ljubavne veze, a onda sve to kulminira ubedljivo najprepoznatljivijim koncertom i to baš izvođenjem najpoznatije hit pesme i sve je cakum-pakum. Skoro uvek, klasičan biopic ima sve karakteristike jednog "trope filma". Često su tu ponavljajuće prežvakane teme, isti tipovi likova (dobar, loš, zao), zaplet ili stilski elementi koje publika prepoznaje, kao "moralni skandali i iskupljenje greha“ ili "putovanja usamljenog heroja“, koje filmski stvaraoci koriste kao skraćenicu za pripovedanje kako bi izgradili prepoznatljivost, zadovoljili žanrovska očekivanja i izazvali emocije publike (osudu pa oproštaj), mada prekomerna upotreba može dovesti do klišea, vešti kinematografi mogu sve da preokrenu novim narativima. Iako Scott Cooperov "Deliver Me from Nowhere“ ima sve klasične trope jednog takvog filma, one su izmešane, promešane i skuhane, sve dok režiser nije dobio zadovoljavajući finalni proizvod: biopik koji ne pokušava ništa preterano novo, već ono poznato reciklira na svež način!

Honest authenticity intimate look at Bruce Springsteen’s raw and enduring masterpiece, or another overrated hype documentary?

Jeremy Strong u intervjuu za NME, je imenovao "Nebrasku" kao svoj omiljeni Springsteenov album i govorio o njegovom uticaju na njega: "Postoji neka nedokučiva melanholija u njemu. Glumim menadžera Jon Landaua u filmu i uvek sam gajio strahopoštovanje prema tom albumu. Taj narativ u pesmama dolazi iz veoma dubokog mesta u Springsteenovoj duši, i to se može osetiti i u filmu, živo i opipljivo.“ Po objavljivanju "Deliver Me from Nowhere", film je podelio filmske kritičare, iako je Strongova izvedba dobila značajne pohvale, za razliku od Whiteove. Nasuprot Jeremy Allen Whitea u ulozi Bruce Springsteena, Jeremy Strong sjajno glumi Jon Landaua, Bruceovog menadžera, producenta i jednog od lidera koji su stajali iza famoznog albuma "Nebraska“. Ostajući u domenu figure autoriteta koji uvek stoje iza velikih umova, njegovu glumu karakteriše menadžerska veština i njegova autentičnost uprkos Springsteenovom lošem mentalnom zdravlju. "To je film o integritetu... i isceljenju“, napominje Strong. Njegova rečenica u ulozi Bruceovog menadžera Jon Landaua, koji je prvi primetio emocionalnu istinu mladog muzičara, koji se bori sa samim sobom nakon iscrpljujuće "The River" turneje: "Moraš da se skloniš kada tišina postane malo preglasna", dugo mi je odzvanjala u ušima nakon projekcije.

Oštroumni i taktični Jon Landau, u stvarnom životu je bio mnogo više od menadžera, bio je najbolji Bruceov prijatelj koji hvata reči u letu, brzinom munje reaguje, sve razume unapred i rešava svaki problem. Kada mu se Bruce ispoveda: "Teško me je iščupati iz mog malog mesta, Jony. Znaš da me grad plaši. Samo želim doći kući. Malo usporiti tempo, znaš?" Naravno da zna. Landau mu odgovara: "Ključevi tvoje nove iznajmljene kuće su pod teglom ispred ulaznih vrata." Problem rešen! Bruce ga naziva - "Mrcino jedna", jer zna da Landau želi isto što i on sam.

Jeremy Strong je američki glumac, poznat po svom intenzivnom metodičnom glumačkom stilu u ulogama i na Broadwayskoj sceni i na velikom ekranu. 2024. godine bio nominovan za Oscara za sporednu ulogu Roya Cohna u filmu “The Apprentice” o Donaldu Trumpu, ambicioznom mogulu nekretnina na počecima svoje karijere u New Yorku 70-ih, kada upoznaje ozloglašenog gay advokata Roya Cohna, koji mu postaje glavni mentor i uči ga kako da stekne ogromno bogatstvo putem medijske manipulacije. Ovaj film je zasnovan na istinitim događajima. Radeći uporedo na televiziji i nezavisnom filmu, Strongove izvedbe govore mnogo o njegovoj sposobnosti da uhvati suštinu fiktivnih likova i istorijskih ličnosti kroz svoju tehniku koja često uključuje repliciranje osobina svojih subjekata, bez obzira da li su te osobine primetne gledaocima. Jeremy Strong kao Roy Cohn je hvaljen zbog suptilnog pristupa, slojevitog nijansiranja lika koga tumači bez obzira ko to bio. Jeremy Strong je vrhunski ali neretko zapostavljen glumac, on se s vremena na vreme pojavi u nekom filmu i jednostavno ukrade svaku scenu u kojoj je, kao prošle godine u "The Apprentice“, kada mu je ukraden Oskar… Strongova uloga u filmu Adama McKaya iz 2015. godine "The Big Short“ navela je McKaya da mu ponudi ulogu u originalnoj, sada već kultnoj HBO TV seriji "Succession“.

U ovoj seriji igra ulogu Kendalla Roya, oporavljenog zavisnika, najstarijeg sina ozloglašene porodice Roy i izvršnog direktora njihove kompanije "Waystar“. Ova Strongova izvedba učvrstila je njegov status na televiziji i na filmu zbog njegove upornosti i sposobnosti da prihvati složenost svog lika i nepredvidljivu prirodu stalno promenljivog porodičnog posla. Uloga je za njega bila vrhunac karijere, i dobila je univerzalno priznanje kritičara. "TV Line" je proglasila Stronga "Glumcem 2021. godine", za njegov rad na seriji "Succession“, napisavši: "Već tri sezone, Strong pažljivo stvara portret izgubljenog dečaka, čoveka koji zna kako da igra korporativnog heroja, ali ne zna šta da radi sa samim sobom... "Succession“ ostaje jedna od najboljih serija na televiziji, uglavnom zato što je Strongova centralna izvedba bila toliko složena, a fascinantno uspešna, što zaista malo ko može da uradi.

Title track "Nebraska" narrating the Starkweather murders, and all meanness in this world...

Dodao bih još nešto. Scene u kojima Sprinsteenov tehničar Mike Batlan, koga igra bucmasti komedijaš Paul Walter Hauser, pokušava da pretvori kućno snimljenu kasetu u komercijalno dostupan album pružaju najzabavnije trenutke ovog inače mračnog filma, kao i fascinantan pogled na proces improvizacije kućnog studija. Nespretni Batlan nema pojma o radu na miksetama, a Bruce ga imenuje u producenta demo snimaka na jeftinom četvorokanalnom kasetofonu. Sjajna scena je kad Batlan ufuran u ulogu producenta pita Brucea: "A kako glasi naslov ove pesme?", Bruce zastane: "Starkweather". Batlan ga čudno pogleda jer nije u stanju ni da izgovori ovu reč, Bruce dugo razmišlja i onda sa divljim sjajem u očima, izgovara presudnu rečenicu: "Ne, neka se pesma zove Nebraska."

Kada govorimo o biografskim filmovima, Scott Cooper nam ovaj put servira romantičnu docu-dramu koja opet sadrži sve elemente melodrame. Lako prepoznatljivi arhetipovi poput nesebičnog junaka, ugrožene junakinje, oca teroriste i najboljeg prijatelja do groba, što je tipično za današnju upotrebu pojma melodrame, gde reditelj koristi sve ove elemente kompozicije kako bi pojačao emocije publike naglašavajući osećaje na račun realističnosti i dubine. Dakle, romantični gledalac uopšte ne moramo da zna ništa o Bruce Springsteenu, a da uz kokice može da uživa u simpatičnoj melodrami, posebno ako mu se dopao rimejk rimejka filma "A Star Is Born" iz 2018, sa Bradley Cooperom i Lady Gagaom.

Springsteen's True confessions reflected on his traumatic childhood.

Ovaj podjednako intiman i inspirativan film, istražuje ličnu istoriju i kreativni nagon koji stoji iza rada Bruce Springsteena, nudeći dugogodišnjim fanovima dublji uvid, dok istovremeno poziva mlađe gledaoce u univerzalnu priču o ambiciji i samootkrivanju. Usredsređen na mladog muzičara koji se bori sa trenucima kada "tišina postane malo preglasna“, film produbljuje poštovanje prema žrtvi i emocionalnoj istini koja je oblikovala Springsteenov najraniji rad, što drži pažnju kod svakoga koga privlači iskreno i lično pripovedanje.

Gde je muzičar u biopiku, tu je i roditelj koji je u takvim filmovima uglavnom učinio neko, za glavnog lika, gadno zlodelo! U ovom slučaju je u pitanju otac, Douglas 'Dutch' Springsteen, čiji lik igra glumačka gromada Stephen Graham! Njegov lik se pretežno pojavljivao u crno-belim flešbekovima, u trenucima kada se Bruce prisećao detinjstva i teških traumatičnih momenata. Graham je već duže vreme veteran britanskog i holivudskog glumišta, ali je opet nekako zapostavljen kada se govori o dobrim glumcima današnjice. Ipak, nadam se da će se to promeniti, jer je ove godine zasenio sve na dodeli Emmy nagrada sa zaista izuzetnom "Netflix“ serijom, "Adolescence“, a i u ovom biopiku!

Gde je muzičar u biopiku, tu je i romantični partner. Odessa Young, meni poznata po ulogama u filmovima "The Professor" i "The Order" ovde glumi Faye Romano, zapravo izmišljenu devojku za film… Navodno, njena uloga je bazirana je na Springsteenovoj supruzi Patti Scialfi i spaja istinite delove iz njihovih života sa onim fiktivnim. Springsteenova ljubav u ovom filmu, spoj je višestrukih romantičnih veza koje je imao. Faye Romano, sjajno glumi mlađu sestru Bruceovog starog školskog drugara. Zbližavajući se sa Faye i njenom mladom ćerkom Haley, polako počinje njihova veza.
Romano briljira u sceni kada joj sluđeni Bruce kaže da se seli sam u Los Angeles, a ona ga u suzama optužuje da odbija da se suoči sa svojim strahovima. Springsteen, više ne može da izdrži sav taj pritisak ljudi oko sebe i doživljava nervni slom.

Film Scotta Coopera svedoči o nepokolebljivom umetničkom integritetu Bruce Springsteena, ali i njegovoj depresiji koja ga je gotovo koštala karijere. Osim što je “Deliver Me from Nowhere” priča o velikom umetniku, to je istovremeno i psihološka drama o nesigurnosti muškarca zatečenog uspehom koji postiže glumeći macho rockera na bini, a ustvari je čovek koji strahuje od bilo kakve veze istraumiran odnosom s ocem u detinjstvu i koji nadomak najvećeg uspeha u karijeri doživljava ozbiljne napade depresije i emocionalni slom koji ga je mogao koštati i golog života da su se karte drugačije posložile. I upravo taj deo priče čini Cooperov film posebnim u svom biografskom okviru.

Scott Cooper - a big face in Hollywood

Kada govorimo o biografskim filmovima, Scott Cooper je pravi čovek za to. Proveo je celu deceniju radeći kao glumac na filmu i televiziji a onda je prešao je na režiju. Do sada je režirao samo sedam filmova, a svaki je potpuno drugačiji od prethodnog i većinom su biografski, rađeni po istinitim pričama i zasnovani na prerađenim knjigama. Osim režije, često je pisao scenarija i producirao tuđe i svoje realistične filmove koji su bili široko propraćeni u medijima. Diplomirao je 1992. godine na Institutu za pozorište i film u New Yorku, a nešto kasnije doktorirao u rodnoj Virginiji. Vrlo brzo postao je poznat u uderground krugovima po svojim, naizgled konvencionalnim adaptacijama književnih dela pretočenih u filmove, koji prevazilaze klasične lakdrijaški snimljene dokumentovane biografije tromog tempa, sa svima nama već poznatim i prežvakanim detaljima iz životima javnih i slavnih ličnosti.

Potrebno je istaći i njegov ubedljivo izgrađen i izbrušen svojevrsno prepoznatljivi lični pečat i to od prve do poslednje scene svakog njegovog filma, što ga, uz opreznu analogiju sa književnim predlošcima, gde je uvek uspevao da sinhronizuje sklad u odnosima ove dve umetnosti, čini veoma ozbiljnim opservatorom moderne kinematografije. Scott Cooper, s lakoćom prevazilazi "opšta mesta" previše poznatog porekla i pronalazi nova značenja u starim pričama, a svi njegovi slavni likovi nisu od "lakog materijala" i daleko su od zabavnih tipova. Svi su oni prošli kroz istorijske uragane i lomove i dobro su znali šta znači beda, strah, i bol. Poznat po pisanju i režiji surovih filmova vođenih likovima, koji se često fokusiraju na "skrivenu Ameriku“, sa zabačenim mračnim područjima, mističnom atmosferom i dramama sa fokusom na karaktere i ruralne/radničke teme, slične Sprinsteenovoj lirici.

Charisma and Control. Marathon runner Scott Cooper with a Head Full of Ghosts!

Ovaj filmski stvaralac je rano dobio nadimak "velika njuška" što je verovatno neformalni izraz koji se odnosi na njegovu istaknutost i značajnu reputaciju kao reditelja, ali i neki volšebni magnetizam kojim je uvek uspevao da privuče brojne talentovane glumce sa hollywoodske A-liste, uključujući Jeff Bridgesa, Johnny Deppa, Christian Balea, Woody Harrelsona, Casey Afflecka, Roberta Duvalla i još mnoge druge glumce. Možda to ni sam nije hteo, ali njegov eklektični eskapizam, kritička priznanja i ogromni budžeti producenata, doveli su ga u situaciju da snima sve što poželi, od skupih blockbustera, koji bi zaslepili gledaoce, do skrivenih dragulja koji su očaravali publiku ozbiljnih filmskih festivala. Radio je rock & roll biopice, kriminalističke drame, biografije o mafijašima, vesterne, gotske trilere i sve to podvlačio mračnim humorom braće Coen sa neo-noir elementima. Kada je u pitanju ovaj stilski šarolik entuzijasta, pre par meseci je završio scenario za psihološki horror "A Head Full Of Ghosts" sa mojom omiljenom glumicom Margaret Qualley u glavnoj ulozi. Film je trenutno u pre-produkciji a "šuška" se da će ga i režirati. Film je zasnovan na bestselleru horror noveliste Paula Tremblaya, čija će knjiga "Glava puna duhova“ biti filmska adaptacija iste.

Independent Spirit and Master of Eclecticism, with magnetic attraction for Big-Name Actors.

Scott Cooper pripada generaciji američkih filmskih reditelja koji su stekli značajnu reputaciju u 21. veku, često istražujući teme marginaliziranih likova i moralnog sivila. Po stilu i tematici njegovi filmovi su prepoznatljivi po realističnom prikazu radničke klase, često prepuni nasilja i moralnih i etičkih poruka o subverzivnoj nejednakosti, koje se protivi dominantnim normama američkog režima vlasti i zahtevaju radikalne promene. Likovi koje gradi su kompleksni i ranjivi, bez obzira da li se radi o docu-dramama, showbiz biografijama, oni su uvek Blade Runneri na tankoj ivici sunovrata u bezdan i svi vode teške egzistencijalne unutrašnje borbe. Kod njega nema nevinih!

Iako nije bio deo velikana prve "Indie generacije" (Steven Soderbergh, Cameron Crowe, Gus Van Sant, Mike Leigh, Kevin Smith, Richard Linklater) ili "Generacije X" reditelja poput Spike Jonzea, Larry Clarka, Harmony Korinea, Davida Finchera i Christophera Nolana. Po nekom mom stilskom i generacijskom pozicioniranju, najbliži mu je Paul Thomas Anderson (There Will Be Blood, Magnolia) poznat po impresivnom pripovedanju i snažnim pričama. Scott Cooper je vremenom postao ključni predstavnik mlađe post-Tarantino generacije koja se probijala u periodu 2000 - 2010. godine, donoseći mračniji, "gritty" realizam. Ova ekipa uključuje Taylora Sheridana (Yellowstone, Sicario), koji nam nudi modernu vestern atmosferu kroz teške moralne dileme. Tu je i Jeff Nichols (Mud, Take Shelter) zadužen za intimne, ruralne drame sa elementima misticizma. Posebno bih istakao Andrew Dominika koji snima svoje spore, stilizovane filmove o legendama i propasti (The Assassination of Jesse James, Killing Them Softly). Za napetost i nasilje u izolovanim sredinama, tu je Jeremy Saulnier (Blue Ruin, Green Room), a genijalni David Mackenzie poznat je po svojim sirovim, snažnim dramama (Hell or High Water, Comancheria). Ako vam Scott Cooper nije poznat, ispravite tu grešku! Preporučujem "Out of the Furnace", a ako volite njegove filmove, navedeni reditelji su dobra polazna tačka ove generacije mračnog "gritty" neo-realizma.

Cooper je izgradio snažnu reputaciju kao "actor's director“, sa jasnim fimskim jezikom u različitim žanrovima, a ako pogledamo njegov background, imao je značajno i dugotrajno iskustveno prisustvo u filmskoj industriji, a svoju reputaciju učvršćenu njegovom roller coaster filmografijom i sposobnošću da privuče vrhunske glumce u svoje projekte. Značajni uticaji na njegovu karijeru su bili, pre svega, pisci, Flannery O'Connor i njene dark Southern Gothic kratke priče (kao i kod Sprigsteena) i Thomas Wolfe, vodeća ličnost američke književnosti i prve polovine dvadesetog veka. Bio je u isto vreme i buntovan i emotivan. U svojim delima nije ulepšavao istinu i zbog toga su ga mnogi osuđivali. Wolfe se kao i Cooper, bavio kritikom moderne civilizacije i materijalnih vrednosti koje je ona uslovljavala. Poput Flannery, tu je i William Faulkner, često smatran najvećim piscem južnjačke književnosti i jednim od najuticajnijih i najvažnijih pisaca 20. veka.

Filmovi koji su uticali na Coopera uključuju Robert Altmanov "Nashville", Terrence Malickov "Badlands", John Hustonov "Fat City" i Peter Bogdanovichev "The Last Picture Show." Naravno, kada govorimo o režiji, nezaobilazan uticaj na Coopera imao je svestrani reditelj producent i scenarista klasične Hollywoodske ere, Howard Hawks, koji je istraživao mnoge žanrove i smatra se jednim od najvećih američkih reditelja "čistih filmova" i herojem autorskih kritičara, jer je pronašao svoje lakonske vrednosti u toliko različitih vrsta žanrovskog materijala. Ipak, najsnažniji filmski uticaj na Scotta Coopera ostavio je surovi, nasilni stil Sama Peckinpaha, tvorca "odmetničkog manifesta" u kinematografiji. Kada govorimo o glumcima, Cooperov glavni mentor u filmskom stvaralaštvu bio je veteran glumac, producent i reditelj, Robert Duvall. On i Duvall su se upoznali na setu filma "Gods and Generals“ i postali prijatelji do groba.

Acclaimed "Actor's director," known for powerful storytelling across various genres.

Početak karijere Scotta Coopera i njegov rediteljski proboj bio je film "Crazy Heart" iz 2009. godine. Ovaj njegov debitantski film zasnovan na istoimenom romanu Thomasa Cobba iz 1987. godine, a priča je inspirisana stvarnim country pevačem Hank Thompsonom. U filmu se zove Otis "Bad" Blake a glumi ga Jeff Bridges. On je 57-godišnji alkoholičar i kantautor koji je nekada bio country zvezda.Ima iza sebe istoriju neuspelih brakova i svih mogućih bolesti - rak, ciroza jetre i ko zna šta još, ali on ne mari za to. Uglavnom je na putu, nastupa, nenormalno pije i povraća krv, odseda u jeftinim motelima i putuje sam u svom Chevrolet Suburbanu iz 1978. godine. Ovde vidimo Cooperovu opsednutost automobilima, jer i Springsteen kupuje Chevrolet Camaro u "Deliver Me from Nowhere."

U Santa Feu upoznaje Jean Craddock koju glumi Maggie Gyllenhaal, mladu razvedenu novinarku koja živi sa četvorogodišnjim sinom Buddyjem. Ona intervjuiše Blakea jedne večeri nakon njegovog nastupa, a zatim, kada se zbliže, Otis "Bad" Blake pokušava da promeni svoj život jer se zaljubljuje u Jean i započinje vezu sa njom. Ona i njen sin postaju katalizator za Blakea da vrati svoj život na pravi put i ohrabruje ga govoreći mu da piše bolje pesme od bilo koga drugog. Zanimljivo da i u "Deliver Me from Nowhere," Cooper replicira istu priču - zbližava se sa Faye i njenom mladom ćerkom Haley, a ona takođe podržava Springsteena ali ga i kritikuje da odbija da se suoči sa svojim strahovima, što podstiče Brucea da potraži stručnu pomoć i ode kod terapeuta da se leči od depresije. Obe žene su razvedene i imaju mladu decu i obe pokušavaju pomoći mentalno rastrojenim muzičarima.

Zahvaljujući zadivljujućoj glumi Jeffa "The Dude" Bridgesa, film "Crazy Heart“ osvojio je mnoge nagrade i velike pohvale kritičara kao i publike. Magija koju je Bridges s lakoćom preneo na ekran bila je sjajna. Ubedljivost njegove uloge grešnog nevoljnika Otisa "Bad" Blakea, toliko je "kupila" publiku, da mu je na kraju sve oprostila. Film je dobio čak dva Oskara i jednu nominaciju na 82. dodeli 2010. godine. Nakon što su ga članovi akademije godinama ignorisali, Jeff Bridges je zasluženo osvojio Oskara za najboljeg glumca, a Ryan Bingham i T Bone Burnett za najbolju originalnu pesmu "The Weary Kind". Maggie Gyllenhaal je nominovana za najbolju sporednu ulogu. Možda niste znali da je Jeff Bridges veoma ozbiljan muzičar i da je snimio čak dva albuma u produkciji T Bone Burnetta. To rockersko iskustvo mu je mnogo pomoglo da odglumi jednog bad outlaw country luzera, jer mu nije bilo strano biti na bini i svirati pred hiljadu ljudi. Dok je radio na filmu Michael Cimina "Heaven's Gate“ iz 1980. godine, često je svirao gitaru sa svojim kolegom, kantautorom Krisom Kristoffersonom, između dublova. Njegov lik u filmu "Crazy Heart“, je po Jeffovim rečima delimično zasnovan i na Kristoffersonu. Govoreći o svojoj glumačkoj karijeri i strasti prema muzici, Bridges kaže: "Uvek mi se sviđalo šta glumac može da uradi u filmu, sve te transformacije i ulaženja u lik koji interpretira, ali mi je trebalo vremena da to osetim, da zaista cenim zanat i pripremu. Pored toga, i dalje sam mnogo svirao i pretpostavljam da mi je bilo teško da izaberem: da li sam glumac ili muzičar, ili sam možda oboje?“

Kada poredimo ova dva muzička filma "Crazy Heart“ i "Deliver Me from Nowhere," Jeff Bridgesova uloga Bad Blakea u odnosu na Jeremy Allen Whitea u ulozi Springsteena, možemo primetiti da su Blakeovi demoni bili mnogo sličniji klišejima o pijanim desperadosima s gitarama, dok je Springsteenova depresija zastrašujuće stvarna i opipljiva. Dvojici likova zajednička je i nemogućnost ostvarivanja romantičnog odnosa, ali doslovno možemo osetiti slomljeno srce Springsteenove Faye, mnogo snažnije nego novinarke Jean Craddock. Sve u svemu, "Crazy Heart" je po temi, kastu i konceptu mogao biti remek delo, ali je nažalost ostao samo prosečan.

Iako je snimljen s potpunim Springsteenovim blagoslovom, “Deliver Me from Nowhere” je daleko od hagiografije. Izvrstan je i prikaz njegove depresije koji svakako budi saosećanje, ali i istu onu ljutnju bes i osudu koju mnogi osećaju prema čoveku u depresiji: zašto se dovraga ne trgne i postigne nešto s tom divnom ženom koja ga voli?! Ali bolest je stvarna i odnosi svoju cenu. Bez obzira na određeno zaokruživanje priče, “Deliver Me from Nowhere” u velikom delu ostaje otvorena knjiga čija se naredna poglavlja tek trebaju napisati. To samo dodatno pojačava iskreni sertifikat istinitosti svega što smo mogli videli na ekranu. Ovo nije "feelgood" priča za fanove koji su došli u bioskop da bi uživali uz ekranizaciju “best of” hitova iz Springsteenovog širokog opusa. Kao i same pesme s “Nebraske”, ovo je bolno dirljiva tmurna priča u kojoj će veću važnost na soundtracku odigrati nervozno ogoljena direktna lirika “Frankie Teardrop” od grupe "Suicide", gde Alan Vega opominje urlajući: "Svi smo mi Frankie! Svi ležimo u paklu", nego, recimo, preuveličana ljubavna melodrama “Born to Run”. Ko razume, razume!

Why is someone else playing Springsteen when he himself is still very much alive and well?

Za sve one koji su se ponadali da nam u bioskope stiže koncertni film o rock legendi Bruce Springsteenu, sledi upozorenje. "Boss" ne nastupa uživo u ovom filmu, glumi ga Jeremy Allan White i pritom sam peva sve pesme. Springsteen je pohvalio način na koji je Scott Cooper režirao ovaj biopic, ali jedno pitanje lebdi u vazduhu - Zašto neko drugi glumi Springsteena kad je on sam još uvek itekako živ i u dobroj je formi? Možda samo Elton John! Dobro znamo da je "Boss" uvek bio marljivi radoholik opsednut muzikom i ovisnik o živim nastupima. Za razliku od narcisoidnih zvezda Eltona Johna i Phila Collinsa (o kome se trenutno snima film), Springsteen je mrzeo slavu. Kada je jednom prilikom sa svojim bandom došao na koncert u Londonu, prvo je poderao plakat ispred dvorane Hammersmith. Snimljeno je bezbroj dokumentaraca o njemu u kojima se koriste arhivski snimci i stvarni intervjui, te se balansira između istinitosti i objektivne dramske naracije radi zabave i emocionalnog angažmana publike. Pa zašto onda biopic sa glumcima i dramskom fikcijom u scenariju koja služi kao dramatizovana verzija biografije? Samodokazivanje vlastitih vrednosti samome sebi, ili preispitivanje da li je još uvek "dovoljno dobar" i sposoban za koncerte od tri sata? Ne, nije ni to, jer sa svoje 74 godine, nema više šta da dokazuje bilo kome. Novac nije bio razlog, jer ga ima i previše. Iako je duboko prezirao slavu i marketing, postao je jedan od najslavnijih rock muzičara svih vremena, pa nije ni samopromocija. Ostao je samo još jedan razlog koji bih povezao sa filmom "Becoming Led Zeppelin". Jednostavno je došao pravi trenutak da bend koji nikada nije davao intervjue konačno ogoli legendu o sebi i otkrije najbolje skrivanu tajnu svih ljubitelja rock muzike. Nema tu sujete, samoljublja, narcisoidnosti ni taštine - samo muzika i ljubav prema njoj. Mislim da je Springsteen odlučio da se otvori i svima kaže da je ceo život patio od depresije i pomogne mnogim muzičarima sa sličnim problemima da je depresija izlečiva i da se može normalno živeti sa njom, ako se na vreme i bez stida ode kod psihijatra.

Cooperov film sastoji se zapravo od dva relativno nepovezana filma koji su jednako dobri. Najzanimljiviji dio je onaj koji se bavi Springsteenovim kreativnim procesom i nastankom kultnog albuma "Nebraska" : ta fabularna linija možda je zanimljiva samo fanovima i ljubiteljima rock muzike. Deo filma koji se bavi Springsteenovom intimom je druga paralelna priča. Kroz temu depresije film dobija elemente drame, a ljubavni podzaplet propraćen vešto napisanim ozbiljnim i bolnim self-help dijalozima mogao bi se primeniti i na bilo koju dramu o običnim ljudima uopšte.

Scott Cooper has been reliably doing solid, under-appreciated work for years. He just trying to make a pretty cool movies with an interesting stories for ordinary people.

Nakon neočekivanog uspeha "Ludog srca", Ridley Scott i Leonardo DiCaprio su se zainteresovali za Scott Coopera, a nezavisna kompanija "Relativity Media" je 2012. godine obezbedila novac za naredni Cooperov žestoki dramski triler "Out of the Furnace" (Čelična pravda). Scenario je napisao Cooper sa Bradom Ingelsbyjem i nema nikakve veze sa "Crazy Heart". Angažovana je impresivna glumačka ekipa: Christian Bale, Woody Harrelson, Casey Affleck, Forest Whitaker, Willem Dafoe i Sam Shepard. U produkciji Ridleya Scotta i Leonarda DiCapria, 2013, prikazan je ovaj napeti triler o porodici, sudbini, teškim životnim okolnostima i nepravdi. Film je doživeo neuspeh na blagajnama, a uprkos pomešanim kritikama, gluma cele ekipe je bila široko pohvaljena. Generalno gledano, Cooper se malo pogubio i nije uspeo da izvuče maksimum iz svoje neverovatne glumačke ekipe, što je i logično jer film je toliko prepun talenata da je bilo teško iskoristiti sve potencijale u manje od dva sata.

2015, usledila je "Crna misa" (Black Mass), biografska kriminalistička drama o američkom mafijašu Whitey Bulgeru, zasnovana na knjizi Dick Lehra i Gerarda O'Neilla "Black Mass", opisana kao istinita priča o bezbožnom savezu između FBI i irske mafije. U filmu glumačku ekipu predvodi Johnny Depp kao Bulger, uz Kevina Bacona, Jesse Plemonsa, Petera Sarsgaarda i Dakotu Johnson. Scenaristi Mark Mallouk i Jez Butterworth adaptirali su su ovu istinitu priču po knjizi o Billy "Whitey" Bulgeru, gangsteru irskih korena, koji je preko 20 godina igrao dvostruku igru kao jedan od najvećih američkih kriminalaca, uživao je sigurnost i podršku prijatelja iz djetinjstva, najvažnije osobe bostonskog FBI-a agenta Johna Connollyja iz programa zaštite svedoka koji je kreirao J. Edgar Hoover. Njihov prljavi dogovor, kojim je Bulger postao FBI-jev doušnik, omogućio mu je da učvrsti svoju moć, ali i da vremenom postane FBI-ev najveći neprijatelj i proveo 16 godina na listi najtraženijih zločinaca. Kao što to inače biva u svetu kriminala, dve naizgled nespojive opcije spojio je interes - rušenje italijanske mafije. Vidi se iz sinopsisa da se radi o priči sa dosta potencijala. Nažalost, taj potencijal nije iskorišten. Iako je Cooper na raspolaganju imao scenarijo i glumce iz snova. "Black Mass" je svim silama želio biti novi "Goodfellas", ali jednostavno nije išlo. Kada reditelj koji iza sebe ima samo dva režirana filma zagrize ovako velik zalogaj, za očekivati je da će polomiti zube. Johnny Depp od posljednjeg nastavka "Pirates of the Caribbean" nije imao ulogu dostojnu njegovog talenta, "Black Mass" je bio njegov veliki povratak koji su ljubitelji filma jedva dočekali. Ne bi Cooper zaradio ni upola toliko koliko je zaradio na box-officeu da nije bilo Deppove reputacije i njegovih fanova na čijim se leđima na kraju i razvio ovaj projekat. Cooper je ovaj put morao iz ovako jake glumačke postave izvući performanse za pamćenje. Ovako je samo Depp odigrao ulogu dostojnu scenarija a svi ostali su potonuli u prosečnosti.

Nakon "Crne mise", Cooper je napisao scenario, režirao i producirao vestern "Hostiles“ iz 2017. godine, zasnovan na decenijama starom rukopisu pokojnog scenariste Donalda E. Stewarta. Film je ponovo povezao Coopera sa zvezdom filma "Out of the Furnace“, Christianom Baleom, zajedno sa glumicom Rosamund Pike. U sporednoj ulozi, pojavljuje se mladi "Bob Dylan" Timothée Chalamet. Film se odvija na teritoriji New Mexica 1892. godine, kad matorom kapetanu američke vojske Josephu Blockeru, koji će uskoro otići u penziju, predsednik Harrison naređuje da isprati ratnog poglavicu Čejena, Žutog Jastreba, obolelog od raka, i četiri člana njegove porodice nazad na njihove plemenske zemlje u Montani. Blocker u početku odbija, jer su on i Žuti Jastreb bili stari neprijatelji iz velikog rata sa Siouxima 1876. godine, ali nevoljno prihvata zadatak pod pretnjom vojnog suda i gubitka penzije. Belosvetski kritičari pohvalili su veličanstvenu fotografiju i oštar, beskompromisan ton filma, opisujući njegove početne scene kao previše krvave, teške za gledanje i bez dijaloga, sa Cooperovom namerom da prikaže svet kome ozbiljno nedostaje empatije. Neki novinari zaključili su da je film - vredno delo zasnovano na precizno odmerenoj emotivnosti i stručno procenjenom kastingu glumaca, sa očiglednom porukom o tome kako se neke predrasude prema ljudima menjaju nakon što ih bolje upoznate. Hejteri su pisali kako ništa u ovom filmu nije zabavno, nije prosvetljujuće, nije čak ni komplikovano i uglavnom je samo razočarajuće. Naravno, Cooper je već oguglao na loše kritike i samo je nastavio po svom.

U inat svima, i uz veliko iznenađenje fanova sledeći film bila je onostrana horror priča "Antlers“, sa Keri Russell i Jesse Plemonsom u glavnim ulogama, a koproducirao ga je Guillermo del Toro. Scenario je adaptiran prema kratkoj priči Nicka Antosce "The Quiet Boy“. Film prati učiteljicu koja sumnja da jedan od njenih učenika pati od ličnih problema u svom porodičnom životu, ne znajući da u svojoj kući krije zlog demona. Film je dobio pomešane kritike u tabloidima, koje su složno hvalile kinematografiju, glumu i elemente horrora, ali su kritikovali scenario. Ah, taj đavoljak Guillermo del Toro! "The Pale Blue Eye" je misteriozni gotski triler iz 2022. godine, koji je napisao i režirao Scott Cooper, adaptiran prema noveli Louisa Bayarda iz 2006. godine. Smešten u 1830. godinu, gde detektiva veterana Augustus Landora glumi Christian Bale, koji istražuje niz ubistava na Vojnoj akademiji West Point uz pomoć Edgar Allan Poea (Harry Melling), mladog oštroumnog vojnog kadeta. Kakva sjajna ideja! Odabrati beskrajno simpatičnog Harry Mellinga za ulogu neodoljivog mladog Edgar Allan Poa je pravi pogodak. Tu su još i Gillian "Scully" Anderson, Charlotte Gainsbourg i neizostavni Robert Duvall. Ovo kriminalističko ludilo je preglumljeno, a kada glavni likovi počnu da mažu lica krvlju i zavijaju na mesec ili šta god im je pri ruci, film nastavlja da kruži svojom zamršenom radnjom bez pronalaženja zadovoljavajućeg mesta za "sletanje". To je ona vrsta trilera gde publika gubi živce u poslednjim minutima jer tek tada se sve razrešava sa totalno neočekivanim raspletom, koji možda i nije istinit. Obožavam ovakve filmove i prvo što mi pada na pamet kao referenca su poslednji minuti filma "Where the Crawdads Sing".

From Book to a Screen - An insight into how Warren Zanes’ moving book inspired Scott Cooper to bring Bruce Springsteen’s most intimate chapter to life on screen.

U januaru 2024. godine počelo je da se šuška da će Scott Cooper napisati scenario i režirati film zasnovan na stvaranju albuma Bruce Springsteena "Nebraska“ iz 1982. godine. Film, pod radnim nazivom "Deliver Me from Nowhere“, trebao bi biti zasnovan na knjizi iz 2023. godine koju je napisao Warren Zanes, uz odobrenje Springsteena. Zašto Bruce Springsteen? Možda niste znali da je Scott Copper veliki ljubitelj rock, folk i country muzike, pa nije čudno da se Ryan Bingham, kantautor americane i roots rocka, nalazi na čak dva Copperova soundtracka. U "Hosties" izvodi pesmu "How Shall a Sparrow Fly", a u "Crazy Heart", sa T Bone Burnettom Oskarom nagrađenu "The Weary Kind". U filmu "Out of the Furnace“, frontmen grupe Pearl Jam, Eddie Vedder, rearanžirao je pesmu "Release“ sa debitantskog albuma grupe Pearl Jam, "Ten“, za film, koja se može čuti tokom uvodnih scena i odjavne špice. Junkie XL, multiinstrumentalista i DJ, remiksovao je pesmu "A Little Less Conversation“ Elvisa Presleya za "Black Mass". Tyler Stenson, singer-songwriter i poznati folk muzičar snimio je pesmu "Leave Oregon" za "Antlers". Peter Yarin, modern jazz pianist izveo je pesmu "The Miller and the Brook" za "The Pale Blue Eye", a sam naziv filma, Scott Cooper je posudio iz naziva Lou Reedove pesme "Pale Blue Eyes" sa trećeg albuma njegove grupe "The Velvet Underground" iz 1969. godine.

The Boss Key Career Highlights!

U maju 2024. godine, objavljeno je da je Springsteen imenovan za člana "The Ivors Academy", i tako je postao prvi međunarodni singer-songwriter koga je Akademija učlanila u svojoj 80-godišnjoj istoriji. 18. oktobra 2025. godine, Springsteen je dobio inauguralnu nagradu "Academy Museum of Motion Pictures" za svoje dugogodišnje muzičko nasleđe i proglašen je za umetnika čiji je opus inspirisao generacije i generacije muzičara i duboko uticao na kulturu USA. 3. novembra 2025. godine, Javna biblioteka New Yorka ga je uvrstila u klasu "Library Lions" za 2025. godinu. Springsteen je za života dobio toliko nagrada, da je gotovo nemoguće pobrojati sve.

An intimate look at Bruce Springsteen’s raw and enduring masterpiece "Nebraska", its sound, spirit, and powerful influence on the film’s tone and emotion.

Retrospektivno, kritičari su se konačno jednoglasno složili da priznaju "Nebrasku" bezvremenskim albumom i Springsteenovim najboljim delom. Album se našao na brojnim listama najvećih albuma svih vremena. Prepoznat je kao jedan od prvih "uradi sam“ (DIY) home recordings radova velikog talentovanog umetnika koji je imao esencijalni uticaj na indie rock i underground muzičku scenu 80-tih i 90-tih godina prošlog veka. Brojni rockeri su odali počast albumu i naveli njegov uticaj na svoju muziku. Biografski film Scotta Coopera "Springsteen: Deliver Me from Nowhere" zasnovan na stvaranju tog malog remek dela, i imao je svetsku premijeru na 52. filmskom festivalu u Tellurideu, 29. avgusta 2025. godine, a u Sjedinjenim Državama ga je prikazao 20th Century Studios 24. oktobra 2025. godine. Istog tog dana, 24. oktobra 2025, objavljeno je prošireno izdanje pod imenom "Nebraska '82: Expanded Edition".

Pre toga, "Electric Nebraska" je bio Springsteenov pokušaj da se njegove akustične ogoljene pesme koje je sam snimio na kasetu od 3. januara do maja 1982, u izolaciji Colts Necka ponovo snime sa celim E Street Bandom u električnim studijskim verzijama. Međutim, zbog lične, tužne i naturalne prirode demo snimaka, Boss je smatrao da bend ne može da ih ponovi i očuva netaknutu nesavršenost u tradicionalnim rock aranžmanima. Ipak, snimljene sesije iz 1982, su ostale na trakama u Power Station studijima. Springsteen i Jon Landau su odbacili snimke sa E Street Bandom jer nisu mogli da repliciraju sirovu, duboko ličnu i jezivu folk suštinu "kućnih traka". Iako album "Electric Nebraska" nije izdat te 1982, osam numera će kasnije naći put do albuma "Born in the U.S.A.", objavljenog 1984. godine, nekoliko pesama izašlo je kao samostalni singlovi, a nekoliko je ostalo neobjavljeno u bilo kom obliku do danas.

Pet meseci nakon ovih elektrificiranih pokušaja, 30. septembra 1982. godine, Springsteen je izdao 10 pesama sa famozne crne kasete, nepromenjenih, sa netaknutom tamom svoje bolesti, šuštanjem, škripanjem i greškama u masteringu, kao svoj šesti album, nazvavši ga po pustom okruženju izolovanog ranča u Colts Necku i jezivoj hladnoći uvodne balade "Nebraska“ koja prigodno otvara ovu ploču. Ona nam priča istinitu priču o manijaku Charlesu Starkweatheru, koji je ubio deset ljudi od 1957. do 1958. u Nebraski dok je putovao amerikom sa svojom 14-godišnjom devojkom Caril Ann Fugate. Nakon hapšenja, Starkweather je osuđen na smrt na električnoj stolici. U tekstu pesme, ubica se uopšte ne kaje, kriveći "zlobu sveta" za svoje postupke koje time opravdava.

"Nebraska '82: Expanded Edition“, je box set od četiri ploče + Blu-Ray upakovana u omot kao neka knjiga, a objavljen je 24. oktobra 2025. godine. Te električne verzije su sada izvučene iz arhive i uključene u ovo prošireno izdanje. Razne verzije ovog surovo snimljenog albuma nikada nisu objavljene, ali Scott Cooperov novi film zagolicao je Bossa da sve to konačno obelodani. Svi snimci su iz Colts Necka, New Jerseya, Power Station Studija, The Hit Factory u New Yorku, kao i dosta materijala sa koncerata. Prva ploča sadrži "Nebraska Outtakes" - 15 neobjavljenih pesama, uključujući numere sa legendarnih električnih Nebraska sesija sa E Street Bandom. Druga ploča je nikad objavljena "Electric Nebraska", na trećoj su remasteri originalnog albuma iz 2025. godine, a na četvrtoj se nalaze snimci uživo iz Count Basie Theatra u New Yorku. Uz sve to, pridodat je i soundtrack iz filma "Springsteen: Deliver Me from Nowhere."

Ne znam da li ste preslušali ovaj novi box set, ali što se mene tiče, mislim da je odličan. Čak i danas, ovo reizdanje i dalje ima divan zvuk koji nas prenosi u bezvremensko mesto. Blago šuštanje i pucketanje na pločama daje mu poseban patinirani šarm. Svi vinyli su izuzetno visokog kvaliteta i vredi ih poslušati. Teško je odabrati najbolje verzije pesama, ali bih rekao da to zavisi od raspoloženja i načina na koji ih slušate. Novi remaster je čist kao sunce, a da nije izgubio originalne kvalitete koji mu daju sav potreban karakter za večnost.

20th Century Studio je objavio - "Moćan i intiman portret kreativnosti, ambicije i cene potere za snom, stiže na digitalne platforme (Amazon Prime Video, Apple TV i Sky Store) 23. decembra 2025. "Deliver me from Nowhere" prati nastanak albuma Bruce Springsteena "Nebraska“ koji je obeležio prekretnicu u njegovom životu i smatra se jednim od njegovih najtrajnijih dela, sirovom, ukletom akustičnom pločom naseljenom izgubljenim dušama koje traže razlog za verovanje. Muzičara i tekstopisca, sa velikim srcem i zvukom, portretiše Jeremy Allen White, koji autentično svira gitaru i peva u ovom umetničkom nastupu koji je dobio visoke kritičke pohvale kao zadivljujući a za svoju ulogu White je nedavno nagrađen nominacijom za Zlatni globus za Najbolju mušku glumu u filmu."

Uz film, koji sada možemo da gledamo na trosedu uz kokice, tu su i digitalni bonus materijali nazvani - Ekskluzivni dokumentarac u četiri čina: Making Springsteen: Deliver Me from Nowhere.
U prvom činu "Od knjige do platna" možemo saznati kako je dirljiva knjiga Warrena Zanesa inspirisala filmske stvaraoce da najintimnije poglavlje iz života Brucea Springsteena ožive na platnu.

Čin 2: "Iznad muzike" je intiman pogled na sirovo i trajno remek-delo "Nebraska“, njegov zvuk, nepokolebljivi kreativni duh i snažan uticaj na ritam i celu paletu snažnih emocija ovog filma.

Čin 3: "Postati Bruce Springsteen" govori nam o tome kako je Jeremy Allen White duboko zaronio u um i muziku Springsteena, uspešno "hvatajući" hrabrost, gracioznost i čovečnost koje definišu ceo svetonazor ove rock ikone.

Čin 4: "Duboka autentičnost", predstavlja scenografski pristup, i kako od vintage garderobe do šetališta u Asbury parku, možete da vizuelno opipljivo osetite dušu New Jerseya 80-tih.

5. decembra 2025. godine, pojavio se i dugo očekivani soundtrack sa svih 30 pesama koje se pojavljuju u filmu. Album je dostupan na CD-u, duplom limited edition vinylu "Asbury Gray“ i digitalno. Original Motion Picture Soundtrack sadži 12 pesama koje je otpevao Jeremy Allen White, tu su i pesme "Hungry Heart", "Used Cars" i "Atlantic City" koje peva Springsteen, kao i još jednu živu verziju "Atlantic City" iz Madison Square Gardena uz pomoć E Street Banda. Grupe koje se mogu čuti u filmu su: The Cardinals, Foreigner, Spaceship, The Bellamy Brothers, Santana, The Allman Brothers Band i Suicide. Prisutni su i soul singer Dobie Gray, kompozitor Robert Israel i country kantautor Conway Twitty. Pored grupe "Suicide", fascinirala me pojava Joela Vandroogenbroecka, belgijskog kompozitora, aranžera, klavijaturiste, flautiste, majstora sitara, harfiste i perkusioniste, koji je predvodio opskurni krautrock psihodelični bend "Brainticket" čiji je prvi album "Cottonwoodhill" svojevremeno bio zabranjen u Jugoslaviji zbog natpisa na omotu: "Slušajte ovu ploču samo jednom dnevno. Vaš mozak bi mogao biti uništen, a mi ne snosimo posledice“. Naravno, imam tu zabranjenu ploču. Sam Cooke u filmu izvodi tradicionalnu gospel himnu "The Last Mile of the Way", u sceni kada Landau pita Springsteena koju bi pesmu svirao kada bi morao da spasiš nečiji život, a Springsteen imenuje Sam Cookeovu numeru; To je trenutak duboke povezanosti i katarze u filmu, jer njen značaj je što je baš ta pesma pružala utehu i inspiraciju Springsteenu tokom teškog perioda, ističući njegovu zahvalnost za gospel i soul muziku. Dobitnik Grammyja, poznati producent iz Nashvillea Dave Cobb, koji je radio sa Chris Stapletonom, Brandi Carlile, Sturgill Simpson, bio je izvršni muzički inženjer za film i za soundtrack. Poznat je po svom analognom pristupu snimanju, fokusirajući se na hvatanje sirovog, autentičnog filinga u svom radu. Koristeći svoje veze, uspeo je da dovede umetnike iz grupe "Greta Van Fleet" i Jay Buchanana vođu benda "Rival Sons" za glavni bend u filmu, jer je reditelj Scott Cooper želeo "young, hip rock 'n' roll band“.

Bruce Springsteen intends to announce releases of seven 'lost' albums

Na ogromno iznenađenje svih, Bruce Springsteen je otvorio svoju arhivu kako bi fanovima omogućio da čuju SEDAM završenih, ali nikada ranije objavljenih albuma. "To su snimci, koji datiraju od 1983. do 2018. godine, i popuniće bogata poglavlja Springsteenove opsežne karijere - istovremeno nudeći neprocenjiv uvid u njegov život i rad kao umetnika,“ saopštila je izdavačka kuća Sony Music. Među njima su radni snimci sa sesija koje su dovele do rock klasika "Born In The USA", i album na kome je eksperimentisao sa bubnjarskim loopovima i sintisajzerima iz ranih 90-ih.

Kako Boss kaže: "Godinama puštam ovu muziku samom sebi i bliskim prijateljima i drago mi je da će mnogi ljudi koji me poštuju i vole konačno imati priliku da ih čuju. Nadam se da ćete uživati u njima.“ 1998. godine, Springsteen je objavio "Tracks“, box set od četiri diska koji sadrži 66 pesama. Ovaj box se uglavnom sastojao od neobjavljenih pesama snimljenih tokom sesija za njegove brojne albume, a uključuje i retke B-strane singlova kao i demo snimke i alternativne verzije već objavljenog materijala. Springstin je poslednjih godina dublje kopao po svojoj arhivi. 27. juna 2025. godine je objavio "Tracks II: The Lost Albums" za izdavačku kuću Columbia Records i predstavlja nastavak njegovog box seta "Tracks“ iz 1998. godine. Kolekcija je organizovana u sedam tematskih albuma, od kojih svaki prikazuje redak i arhivski materijal sa različitih snimanja tokom Springsteenove karijere. Ovaj box set se sastoji od sedam CD-ova (ili devet ploča), a obim izdanja se prilično razlikuje od prethodnika, "Tracks“, čija su četiri diska sakupila nasumične odsečke i B-strane iz prvih 25 godina Springsteenove karijere. "Tracks II“ sadrži 83 pesme, od kojih 74 nikada nisu zvanično objavljene ni u kom obliku. Sve pesme su napisane i snimljene između 1983. i 2018. godine. U intervjuu za Vulture magazin objasnio je da ploče nikada nisu objavljene jer mu se nisu činile "bitnim“, čak i ako su mu se sviđale ili mu je bilo zabavno snimati ih. Međutim, Bruce je pretraživao svoj trezor kako bi ostavio narativ o svojim "izgubljenim 90-im“ iza sebe. Prema njegovim rečima, "Tracks II" sadrži kompletne ploče, od kojih su neke ponovo miksovane i remasterovane.

Neobjavljeni albumi na "Tracks II: The Lost Albums" dokumentuju različite faze Springsteenovog rada. "LA Garage Sessions '83" sadrži sirove, lo-fi snimke iz perioda između "Nebraske" i "Born in the U.S.A." "Somewhere North of Nashville" se oslanja na country rock, "Inyo" kanališe teme spaghetti westerna, "Twilight Hours" istražuje filmske, melanholične zvučne pejzaže, a "Faithless" nudi spiritualno obojenu, filmsku atmosferu. U ovaj box uključeni su i "Streets Of Philadelphia Sessions", kao i "Perfect World", projekat E Street Banda. Sedamnaestominutni dokumentarac pod nazivom "Inside Tracks II: The Lost Albums“ objavljen je 20. juna 2025. godine, a gledaocima pruža detaljan uvid u svaki izgubljeni album, kako ih je objasnio sam Springsteen. Boss je najavio da takođe stiže box set "Tracks III“, sastavljen od pojedinačnih pesama, a ne od celih izgubljenih albuma. "Još uvek ima mnogo muzike u trezoru, i to je nešto što sam završio i spremno je za objavljivanje“, rekao je za Rolling Stone magazin, "Samo je pitanje kada ću imati vremena da to objavim, s obzirom na to da imam razne druge stvari za koje sam zainteresovan da uskoro objavim... Pretpostavljam da će izaći u naredne tri godine ili tako nešto.“

76 Years Old, Boss is Still Alive and Kicking, Full of Life!

Živ, zdrav i pun snage, ovaj opsesivni vorkoholik trenutno radi na novom albumu, promoviše Cooperov biografski film i nastavlja turneje, ostajući relevantan u svim muzičkim pravcima i svetu moderne tehnologije. Najnovija velika turneja Bruce Springsteena sa E Street Bandom je bila opsežna svetska turneja 2023 - 2025. godine, nedavno je završena u julu 2025. godine, obeležavajući masivne dugotrajne svirke po stadionima Severne Amerike i arenama u Evropi, nakon mnogih kašnjenja i odlaganja zbog Springseenovog peptičkog ulkusa. Ipak, neuništivom "Gazdi", jaki bolovi u stomaku i problemi sa dijafragmom onemogućili su da peva, a stanje je opisao kao "čudovište“ koje je mesecima uticalo na njegovu dijafragmu, ali se na kraju oporavio i nastavio turneju uz lečenje čira. Bruce Springsteen i E Street Band, nakon ovog incidenta završili su svoju svetsku turneju u četvrtak, 3. jula 2025. godine, na stadionu "Giuseppe Meazza“ u Milanu, u Italiji, epskim koncertom sa klasičnom listom pesama, energičnim bisom na kome su izveli pesmu "Rockin' All Over the World“ Johna Fogertyja iz Creedence Clearwater Revival i učvrstili snažnu vezu sa ogromnom italijanskom publikom. Turneja je trajala 29 meseci, 130 koncerata na više kontinenata, ostavljajući fanove oduševljene nastupima i pune nade za buduće koncerte, sa naznakama na nove svirke u Australiji.

U martu 2024. godine, u pauzi ove turneje, tokom jednog intervjua za "E Street Radio" Springsteen je rekao da fanovi mogu očekivati širi izbor repertoara pesama nego ranije. "Mislim da pristupamo svetskoj turneji započetoj u avgustu 2023, a završenoj u julu 2025, kao da je potpuno nova. Biće nekih stvari sa prošlogodišnje turneje koje ću zadržati; neke od mojih krucijalnih egzistencijalističkih tema o prolaznosti života i borbi za prava radnika od tiranije apsolutističke diktature koja koristi silu za poslušnost svodeći demokratiju na puki formalizam. Te stvari ću zadržati. Dakle, biće mnogo više raznolik izbor pesama. Gledamo na to kao da je nešto potpuno novo. Želimo da "ubijemo publiku" i pošaljemo ih kući nakon što su se odlično proveli, a to se nije promenilo i to je ono što planiramo da radimo do kraja ove turneje“, rekao je Springsteen. Boss je preimenovao završni evropski deo turneje 2025. godine, nazivom "Land of Hope and Dreams Tour", a počela je 14. maja u Manchesteru, a završila se 3. jula u Milanu u Italiji, postala je njihova najuspešnija turneja ikada. Ukratko, svetska turneja 2023 - 2025, bila je njihova poslednja velika uspešno završena turneja, ali spekulacije o budućim datumima mogućeg "poslednjeg ispraćaja" su počele da kruže društvenim mrežama (neke potencijalno sa sajtova fanova ili nezvaničnih izvora) . Sve to je nagoveštavalo oproštajnu turneju pod nazivom "Born to Run: The Last Ride“ 2026/2027, ali za to trenutno nema zvanične potvrde Springsteenovog tima ili njegove zvanične web stranice.

Hard-driving demonstration of how and why Bruce Springsteen and the E Street Band had become the best rock band in the world!

Svet muzike je elektrifikovan, veštačka inteligencija, roboti, hologrami, auto-tune, nova pravila-nova muzika bez cenzure, bez kvaliteta i tome nema kraja. Međutim, old timer Bruce Springsteen se zvanično vraća sa novom turnejom "Stay With Us: The Reunion Tour 2026/2027“. Ovaj globalni povratak označava duboko emotivno poglavlje u njegovoj legendarnoj karijeri, slaveći hrabrost, jedinstvo i nesalomivost... "Nema predaje. Još uvek imam napisane priče koje želim ispričati i nisam završio, samo još treba da ih otpevam." kaže Springsteen. Turneja planirana za 2026. godinu obuhvatiće preko 20 gradova širom Severne Amerike i Evrope, a počeće u Philadelphiji, gde je Springsteen prvi put dokazao da ambciozni klinac sa gitarom može da ispuni arene nadom, znojem i istinom. Uz najavljene datume koncertne turneje za 2026. godinu, i prodaju karata, pojavila se i nova knjiga "Tonight in Jungleland: The Making of Born to Run“, koja detaljno opisuje snimanje Springsteenovog albuma "Born to Run“ i turneje koja je sledila od 1974, do 1977. godine.

Sada, 50 godina kasnije, Bruce je prepričao celu priču piscu Peteru Amesu Carlinu za novu knjigu. Carlin je odabrao baš ovaj album, jer smatra da je Bruce snimio mnogo albuma, ali nijedan kao "Born to Run“. Krenuo je da napravi dobar rock and roll album a uspeo je da snimi remek-delo, posle koga njegov život više nikada nije biti isti. Knjiga će biti objavljena u septembru 2026. godine. Na intrnet spekulacije o oproštajnoj turneji "Born to Run: The Last Ride“, Springsteen se samo nasmejao rekavši: "Možda i to dođe na red, imam tek 75 godina i uživam u nastupima sa E Street Bendom koji nikada nisu bili bolji. Nadam se da ću svirati sa njima i kada napunim 90. godina." Boss je više puta demantovao glasine o penzionisanju, navodeći da planira da nastavi da nastupa što je duže moguće, navodeći svoje kolege poput The Rolling Stones i Paul McCartneya kao inspiraciju i motivaciju da istraje. Čak i dok svira velike svetske turneje, objavljuje megalomanski box set "Tracks II: The Lost Albums 2025" od sedam CD-a, koji se našao na godišnjim listama mnogih mojih prijatelja na prvom mestu.

Iz gornjih redaka je možda donekle razumljivo što niko pre, a ni posle Springsteena nije na tako originalan i uverljiv način ušao u glavu prosečnog Amerikanca, postavši tako neponovljivi glas svih onih “rođenih u U.S.A.”, koji ne znaju artikulisati vlastito iskustvo, što je donekle fenomenološki uporedivo sa Salingerom i njegovim romanom “Lovac u žitu”, u kojem je Salinger dao svoj glas celoj jednoj izgubljenoj i “nemoj” američkoj generaciji. Pišući u autobiografiji o nastanku pjesme “The River”, Springsteen navodi: “Gledao sam kako moj šogor ostaje bez dobro plaćenog posla i, ne žaleći se, naporno radi kako bi preživeo. Kad ju je moja sestra Ginny prvi put čula ovu pesmu, došla je u ‘backstage’, zagrlila me i rekla: ‘To je moj život’. Za mene je to najbolja kritika koju sam ikad dobio”. Ova katarzična rečenica (“To je moj život.”) možda na najbolji način opisuje “Fenomen Springsteen”, to prepoznavanje ljudi u njegovim pesmama, kao njegovu glavnu karakteristiku.

This guitar-strumming storyteller may have scaled down his attack, but Springsteen hasn't diminished his ambition one bit.

Uprkos svojoj nelagodnosti zbog znatnog bogatstva, koje je opravdano zaradio i zaslužio tokom šest decenija napornog rada, sam sa svojim velikim rukama i gitarom većom od lopate Alije Sirotanovića, bio je i ostao heroj radničke klase, humanitarac koji je delio novac "šakom i kapom" svima kojima je bio potreban više nego njemu. Springsteenova legendarna radna etika i lirika, pričala je priče o teškom životu šljakera, pronalaženju ljubavi i begu iz grada koji "čupa kosti iz tvojih leđa“. On je poznavao takav život, budući da je rođen u gradu na obali Jerseya u primetno oronulom domu sa roditeljima iz srednje radničke klase. Kada se vratio u svoj rodni New Jersey, 1981. godine, na ranč u Colts Necku, opremio ga je sa odbačenim nameštajem pronađenim na ulicama. Kako je tada rekao 32-godišnji muzičar: " Bio sam solventan, što me učinilo jedinstvenim u mom malom komšiluku.“ Uvek radnik među radnicima, čak i sada, sa 74 godine, on je još uvek na turnejama i održava trosatne nastupe i prosipa litre znoja za svoje obožavaoce širom sveta. Ostajući veran svojim skromnim korenima - zasukao je rukave i radio, a to je na koncertima savetovao svima, da samo poštenim radom mogu ostvariti neophodnu finansijsku sigurnost i zaraditi "taj prokleti novac koji je prokleto potreban."
Dani slave se nastavljaju za Springsteena i početkom ove 2026. godine, bez očiglednih planova da uspori po cenu života. Posebno cenim Springsteenovu duboku sposobnost da izrazi svoje emocije kroz "samo-terapiju“ u tekstovima i sumira muziku kao zvuk ličnog prihvatanja sebe kao čoveka koji se godinama bori sa depresijom.

"Nebraska" was more than an album, it was his creative and personal exigency need.

"Novi Dylan“, "Mesija i budućnost rock ’n’ rolla“... to su samo najkarakterističniji komplimenti koji su do sada upućivani Bruce Springsteenu, treutno najvećoj svetskoj rock zvezdi. Međutim, on nije ni jedno ni drugo, već naprosto čovek koji je rock ’n’ rollu vratio pravo na iskrenosti i beskompromisnu romantiku. Pohodio kompletnu ostavštinu američke folk muzike, odakle potiče veliki deo rock n roll ikonografije i motiva, tako je i Springsteen pokušao da nađe stare pesme koje bi funkcionisale kao svima razumljive poruke za rešavanje današnjih problema. Ovakav postupak izgradnje odnosa prema istoriji američke muzike, sam po sebi je paradigma koja svedoči o tome da Amerika nije ono što bi ljudi koji vode televiziju želeli da ona misli da jeste. Postoji i trodimenzionalna Amerika, kojoj je Springsteen uvek bio pouzdan svedok. Na njegovom neočekivanom šestom albumu "Nebraska", senke te i takve Amerike, Springsteen je prvi put posetio, oživljavajući jednog od najupečatljivijih likova iz njene paralelne istorije: Pete Seegera. Autentični tamošnji levičar, bio je inspirator savremenog protestnog urbanog folka, a Bruce je jedna od retkih osoba koja je svirala i pevala sa Woodie Guthriejem, neospornim ocem savremenog folka, što svemu što je ikad uradio daje neospornu težinu. I konačno, Boss je poeta koji nalazi da gitara, narativni stihovi i ljudski glas na najbolji mogući način opisuju moderno stanje sveta. On vešto upotrebljava celu istoriju američke muzike kao biblioteku, tako da mnogi kažu da je Springsteen - savest američkog rock 'n' rolla !

Bruce Springsteen Is Now A Billionaire

Springsteenova muzička karijera traje preko 40 godina, počevši od albuma "Greetings from Asbury Park, NJ“ iz 1973. godine. Objavio je 18 studijskih albuma, osvojio 20 Grammyja, osvojio Oskara kao i dva Zlatna globusa, a prodao više od 140 miliona ploča širom sveta, što ga čini jednim od najprodavanijih muzičkih umetnika svih vremena. Primljen je u "Songwriters Hall of Fame" i "Rock and Roll Hall of Fame" 1999. godine, dobio je nagradu Kennedy centra 2009. godine, a nagrađen je i Nacionalnom medaljom umetnosti 2023. godine. 2010. godine, časopis Rolling Stone je rangirao Springsteena na 23. mesto na svojoj listi "100 najvećih umetnika svih vremena“, opisujući ga kao „oličenje rokenrola“. Godine 2025, Springsteen je postao jedan od samo pet umetnika koji su zaradili preko 2,3 milijarde dolara samo na turnejama sa E Street Bandom od 2023. do 2025. godine. Bruce Springsteen je samo 2021. godine zaradio vrtoglavih 590 miliona dolara, uglavnom prodajom master snimaka i autorskih prava za 550 miliona, a ostatak od koncerata i saradnji sa drugim muzičarima. Kasnije, 2025. godine, ruši rekord i zaradio je gotovo 730 miliona dolara samo na turneji. 2021, je postao najplaćeniji muzičar sa 590 miliona dolara zarade. Bruce Springsteen je vremenom postao milijarder, s procenjenim bogatstvom od oko 1.2 milijardi dolara, uglavnom zahvaljujući dugoj i uspješnoj karijeri, prodaji preko 140 miliona albuma, ali ključan faktor bila je prodaja njegovog muzičkog kataloga kompaniji Sony za neverovatnih 500 miliona dolara. Springsteenovi memoari "Born to Run“ i prateći album "Chapter and Verse“ objavljeni su u septembru 2016. godine, a 22. novembra 2016. godine nagrađen je "Predsedničkom medaljom slobode" od predsednika Baracka Obame, kao priznanje za njegov dubok uticaj na američku muziku, kulturu i njegovo portretisanje američkog društva kroz pisanje pesama, aranžmana i snažnih nastupa uživo, a ovom nagradom proglašen je za "Američkog rock and roll laureata.“ To je najviše civilno priznanje u USA, i dodeljuje se za značajan doprinos nacionalnim interesima, svetskom miru i kulturi.

Poznat po epskim nastupima sa svojim E Street Bandom, ovo priznanje je dobio zbog promovisanja američke muzike i otelotvorenja američkog sna. Predsednik Obama je predstavio Springsteena kao tekstopisca, humanitarca, američkog rock and roll laureata i najvećeg ambasadora New Jerseya“, ističući njegovu empatiju i iskrenost u prikazivanju stanja nacije. Njegovi stihovi u kojima se bori za prava vijetnamskih veterana i radnika čeličana, odražavaju svu bol i obećanja boljeg američkog života, držeći u svojim rukama ogledalo identiteta nacije. Springsteenova "The River Tour" je 2016. godine proglašena najboljom globalnom turnejom od strane mnogih uglednih rock kritičara. Album "Letter to You" sa E Street Bandom iz 2020. godine dostigao je drugo mesto na američkoj listi albuma, što Springsteena čini prvim umetnikom koji je objavio album među pet najboljih u šest uzastopnih decenija.

Dakle, ništa od penzionisanja. 2025. godine pomenuo je da želi da radi više solo performansa poput kritički hvaljene predstave "Springsteen on Broadway", u kojoj je izvodio neke svoje pesme i pričao priče iz svoje autobiografije napisane 2016. godine, i nada se da će se baviti muzikom sve do smrti, i verujem mu! Bruce je u septembru napunio 76 godina, i još je žedan vrele krvi. Hitovi sa "Born in the U.S.A." iz 1984. godine lansirali su ga u planetarnu superzvezdu i stekao je svetsku slavu, ali je nastavlo lečenje od depresije. Izjavio je da i dan danas oseća ogroman nedostatak unutrašnjeg mira, ali nije odustao - "Depresija me proganjala celog života, pa sam se navikao da živim sa njom"

Za kraj sam ostavio stihove Flannery O'Connor, koji možda najbolje opisuju tananu unutrašnju tajnu istinu koja se oduvek krila u Springsteenovoj krhkoj duši i koje je bio u potpunosti svestan, bez obzira na njegovu samouverenu spoljašnost gromade od čoveka sa nadimkom The Boss: "Tamo odakle dolaziš, sve je nepovratno nestalo. Tamo gde si mislio da ćeš stići, nikada nije ni postojalo, a tamo gde trenutno jesi, nije dobro, osim ako ne možeš da pobegneš od toga.“
aleksandar-kojic2026-01-08 16:24:19
aleksandar-kojic
Active member
08.01.2026. 15:48
Deep dive into the singer-songwriter's extensive discography.

Na početku ove recenzije sam jasno istakao da Springsteenovi albumi sa bombastičnim, atomskim s`desna E Street Bandom, stadionskim, pretencioznim himnama komercijalnog rock 'n' rolla, uz sav taj spektakl, litre prolivenog znoja i deranje u mikrofon, nikad nisu bili "My cup of tea", a tako je i danas. Ipak, moram priznati da je malo muzičara koji su se vinuli u takve visine uspeha, a istovremeno dobili istu količinu kritičkih pohvala i uvažavanja kao Bruce Springsteen. Njegov kapitalni album, "Born in the U.S.A.“ (1984), prodat je u 15 miliona primeraka. Naslovna himna bila je toliko popularna da mi se smučila, a Ronald Reagan u svemu tome, fuj. Hitove "Hungry Heart“, "Born to Run“ i "Rosalita," koji su kulminirali u bučnom verzijama na maratonskim koncertima, u trajanju tri do četiri sata, bukvalno ne mogu da ih smislim. Kolekciju "The Greatest Hits" (1995) nisam izdržao ni da preslušam. Gomila hitova s glatkim, poliranim zvukom "rock muzike za zreliju publiku", kakvu su negovali, za mene, najgrđi bendovi ikad poput Journey, Foreigner, Boston i Toto, od kojih dobijam psihosomatske simptome dijareje.

Springsteenovi albumi "Tunnel of Love" i "Rising" su posedovali potpuno generičke aranžmane i produkciju. Čak ni producent Bob Ludwig nije uspeo da udahne život ovoj umornoj gomili pesama. Veći deo materijala zvuči kao da je snimljen sa bubnjevima koje je programirao najnemaštovitiji beli idiot sa minimalnom platom, koga je "Boss" mogao da pronađe. Springsteen mi je bio najbolji kao "gladni" umetnik sa nemirnom dušom iz ranih 80-tih. To je izrazio muzikom koja je prevazilazila zavodljivost, tražeći nove zvuke i divlje ritmove. Međutim, vremenom je smanjio svoju duhovnu viziju i ograničio svoju muzičku paletu do te mere da lobotomizirani rock Jon Bon Jovia počinje da mi zvuči dobro u odnosu na njega. Činjenica je da je Bruce Springsteen najbolje funkcionisao kad je radio sa bendom, tad su njegov nastupi bili najcelovitiji, i kao gitariste, i pevača i kao showmana. Sa albumom "Magic", Boss se vratio na stare staze čistokrvnog rock 'n' rolla i čini se da nije ništa izgubio na žestini i svom južnjačkom temperamentu. I zaista, Springsteenovi solo akustični nastupi su bili prestatični, jer on je previše energičan za sedenje na stolici. Osim toga, albumi na kojima se bar malkice ne dere - to nije to! Pete Townshend iz grupe The Who je jednom rekao: "Kada Bruce Springsteen zapeva, to nije samo zabava, to je fucking tijumf. Pljujem ti u facu glupi imitatore Johne Mellencampe!"

Kada je svoj E Street Band razbucao i skroz izbacio iz lične zvučne vizije, time je uništio onaj jedinstveni gromoglasni thunderstruck "E Street" zvuk, koji su svi fanovi i kritičari obožavali, ali ne i ja. Kako sam u uvodu ovog teksta napisao, sve se promenilo krajem 1982. godine, kada je u SFRJ diskografska kuća "Suzy" licencno objavila ploču "Nebraska". Beše to dan kad sam zavoleo Springsteena. Prosto je neverovatno da je ovaj "delija" i jedan od poslednjih istinski velikih američkih kantautora uz Dylana, uspeo da napravi tako zapanjujuću tranziciju od rock 'n' roll vatrometa albuma "Born to Run“ do renesansne, naturalne, neuglađene, namerno nesavršene, estetski ogoljene i prokleto iskrene, gotovo organske teksture akustične "Nebraske", bezvremenskog remek dela američke umetnosti, a da uporedo napiše i aranžira preuveličanu, blown-up bombastičnu i pompeznu grdosiju od albuma "Born in the U.S.A.“

New Dylan - the Messiah and the Future of rock 'n' roll.

Uz Dylana, Springsteen je svakako najveći kantautor koga je proizveo severnoamerički kontinent. Arhivski snimci i neobjavljeni albumi uživo s vremena na vreme skreću pažnju na Springsteenov mega-opus, što bi se moglo reći i za Dylana. Možda zato što je njihova muzička naracija slična, kao i njihova manična posvećenost radu. Takođe, društvena nota je prisutna kod oba autora, a u Springsteenovom slučaju, veza sa zajednicom u kojoj živi je još izraženija. Dylan je svih ovih godina izbacivao na tržište svoje neobjavljene snimke pod etiketom "Bootleg Series,“ a Springsteen je sledio taj primer izdanjima kao što je box set od šest neobjavljenih albuma koji pokrivaju period od 1983. do 2019. godine, kao i pesme sa albuma između 1994. i 2011. godine. Ne smemo zaboraviti i stotinak bootleg albuma uživo iz Bossove serije "Live Archive“.

Sazrevajući kroz svoju dugu karijeru, Springsteen je izdao 21 studijski album (uključujući i one sa i bez benda), a njegovi solo radovi često su istraživali intimnije teme i drugačije muzičke stilove. Bruce Springsteen je snimio nekoliko albuma potpuno samostalno, bez svog pratećeg E Street Banda. Odstupajući od uobičajenog rock zvuka, prvi od ključnih solo albuma je svakako neprevaziđena Nebraska. Album “LA Garage Session” je snimljen 1983, nakon “Nebraske”. Da je tada objavljen, bio bi most između “The River” i “Born in the U.S.A.” Poluakustičan je, a Springsteen, tada tridesetogodišnjak, piše o svojim snovima i ljudima s margine, a da nikada nije izgubio iz vida svoju poruku velikih snova u velikom svetu. Bila je to prekrasna freska Amerike tog vremena. “Nebraska” je naravno genijalna, ali ovo mi liči na njenog muzičkog brata. Nakon uspeha filma "Philadelphia" i istoimene pesme (za koju je dobio Oskara, 1993.), svi su očekivali slične tematike narednih albuma. Međutim, "Street of Philadelphia Session" izdat je tek ove godine. To je prekrasan ljubavni album posvećen Bruceovoj supruzi Patti Scialfi. Fascinantno je koliko je dobar, iako nije tipično Springsteenovski.

Bruce Springsteen, izgradio je zasluženu reputaciju zahvaljujući svojim rustičnim tekstovima, često uparenim sa elegičnom lepotom muzike, to je vidljivo na mom omiljenom albumu "The Ghost of Tom Joad" (1995), pretežno akustičnoj, folk-orijentisanoj ploči. Kao ni na bilo kom drugom albumu, Bruce dotiče dušu ljudskog postojanja, daje nadu kroz strast i poziva na zajedništvo... Kao što je svako ko je ikada pisao o ovom albumu primetio, on je u suštini nastavak "Nebraske“, još jednog tihog, ali duboko ljutitog albuma. Lik Toma Joada ušao je u američku svest po romanu Johna Steinbecka "The Grapes of Wrath“ iz 1939. godine, koji je nagrađen Pulitzerovom nagradom, a radnja je smeštena u vreme ekonomske krize i velike depresije u Americi. To je iznedrilo filmsku verziju reditelja Johna Forda sa Henry Fondom u glavnoj ulozi. Čak je i Woody Guthrie, kultni folk kantautor bio je duboko inspirisan Steinbeckovim romanom komponujući pesme za svoj album "Dust Bowl Ballads.“ Nakon objavljivanja "The Ghost of Tom Joad" usledila je Springsteenova samostalna akustična turneja.

Naslovna numera nije zapravo o originalnom liku Toma Joada iz romana, filma ili Guthrievih balada, već o tome šta je on značio i kako njegov glas odjekuje danas, u društvu u kome isti problemi i dalje postoje. Prisutna je velika autentičnost u tmurnom tonu na ovom albumu koji ključa i od besa, ali se udaljava od onoga što je bila arhetipska slika radničkog sveta koju je Springsteen veći deo osamdesetih mitologizirao, provodeći mnogo vremena ispitujući uglavnom zanemareni položaj imigranata sa saosećanjem i bez osude. Za nekoga ko je deklarisana ikona radničke klase, bio je to prilično smeo potez od strane "Bossa", da svoje priče o gradovima bez ulice i urušavajućim ekonomijama pomeša sa mučnim putovanjima preko granica i borbom za preživljavanje. Jedina "mana" ovog albuma je njegova sopstvena težina. Čini se kao da Bruce nosi toliko važnosti na svojim plećima da nema mesta za istinsko svetlo ili nadu. Pesme se nekako stapaju u masu sumorne tmine, pune bola. U nekim momentima je to album gotovo uništen sopstvenom suptilnošću, kome Bruce pristupa istančano, rafinirano, emotivno i sugestivno ali na način koji je u nekim numerama sirov, oštar i intenzivan, međutim, prilično je jasno da je sve ovo Springsteenu veoma blisko srcu. Na neki način, to je takođe prednastavak albuma snimljnog 1997. godine, a objavljenog tek 2006. godine "We Shall Overcome: The Seeger Sessions,“ po tome što se u velikoj meri osvrće na folk iz doba velike depresije.

"We Shall Overcome"

"The Seeger Sessions", zatekao je Brucea kako interpretira tradicionalne folk pesme zasnovane na trajnom nasleđu Pete Seegera. Ovaj buntovnik je postao glas društvenog protesta 60-ih i 70-ih godina sa delima kao što su "Where Have All The Flowers Gone“, "If I Had A Hammer“ i "We Shall Overcome“, pružajući poruke milionima ljudi. Na albumu Springsteen nam predstavlja 13 modernih interpretacija klasičnih pesama Pete Seegera, ali sa post-grunge aranžmanima, unoseći u njih svoj duh direktno iz srca i čineći ih zaista svojima. "Čini se da je svaki dan isti, i prepušten sam da sve otkrivam sam“, reži Bruce u jezivoj ispovesti "Fine Again“. U današnje vreme ekonomske krize, ove reči nikada nisu bile aktuelnije. Inpretacijama Seegerovih pesama, uverava nas da promene dolaze samo hrabrošću, iako ovaj tračak nade ima nesumnjivu sivu podlogu. "Fake It“ je još jedan vrhunac - "Whoa-oh-oh, ti si takav fuckin' licemer.“, urla Bruce, u jednom od najnapetijih, najzajedljivijih performansa u svojoj karijeri.

"Devils & Dust" (2005) bio je još jedan akustični, folk/americana album, koji izaziva jezu do kostiju, evocira uspomene iz prošlosti, sa više country i folk sviranja i prelepih violina nego ikad pre. Springsteen nije izgubio sposobnost da ispriča priču tako emotivno i oseća potrebu da viče, a ne mora to da čini, da bi utuvio u glavu slušaocima ove izvanredne priče. Sve pesme su veoma senzibilne, polako izgrađene, a zatim se gube u beskraju. Jednostavno zapanjujuće... Produkcija i aranžmani ovde srećom odbacuju komercijalne rock elemente sa prethodnog multiplatinastog albuma "The Rising.“ Ako je "The Rising“ bio jednostavni, čisti, dobri stari, čvrsti rock, "Devils & Dust" je gotovo čisti country-folk gde se western teme prožimaju kroz veći deo materijala.
Nakon "Devils & Dust“, Springsteen je radio muziku za film "Faithless“ (vestern koji nikad nije snimljen). Muzika je mešavina gospela, bluesa i folka, na način na koji samo Gazda zna spojiti žanrove. "Somewhere North of Nashville" je bootleg snimljen uporedno s “The Ghost of Tom Joad”, i ovaj je album punokrvni country honky-tonk, žanr kojim se Springsteen inače ne bavi, ali fascinantno je kako se snalazi i u ovom pomalo zastarelom žanru.

Magic and Loss, Power and Glory

"Magic" iz 2007. godine je punokrvni rock album, nastao kroz Springsteenovu ponovnu saradnju sa E Street Bandom. Ovo je muzika konstruisana da podseća na grmljavinu ("I want a thousand guitars / I want pounding drums”), zamišljena da bude svirana na stadionima dovoljno velikim za čitave nacije ("I want a million different voices“). U osnovi, to je prljavi barski rock, bogato orkestriran, pušten kroz zvučnike koji ne mogu da stanu ni u jedan bar u New Jerseyu i detaljno pročišćen produkcijom, i uglavnom zvuči onako kako se očekuje od Springsteena u pratnji E Street Banda. Tekstovi i dalje sadrže tragove Bruceovog pripovedačkog genija, ali ovde zvuče kao povici sa nekog mitinga. Njegova filozofija, njegova interpretacija američkog mita, ovde nije utkana u upečatljive priče o malim ljudima bez imena kao ranije, ali pesme pogađaju srce slušaoca.

"Working on a Dream" iz 2009, je nastavak na "Magic", od kritike proglašen jednim od najraznovrsnijih i najoptimističnijih radova do tad. E Street Band gitarista Steve Van Zandt je rekao da je album "Working on a Dream“ zaokružio trilogiju koja je počela sa albumom "The Rising“ (2002), a nastavila se sa albumom "Magic“ iz 2007. godine i svi funkcionišu kao trilogija u smislu zvuka, koncepta i stila pisanja pesama, i da su više nego ranije usmereni ka pop-rock formi. Od njegova tri izdanja sa E Street Bandom iz 2000-ih, "Working on a Dream“ najviše zvuči kao Bossov solo album, prepuštajući se nizu ideja koje otkrivaju da je Springsteen i dalje muzički radoznao i više nego spreman da se igra sa svojim zvukom. To uključuje gudački orkestar, harmonije Beach Boysa, zveckajuće gitare slične Byrdsima i fadeout u stilu "I Am the Walrus“ Beatlesa. Slušaoci su se složili, smatrajući album jednim od Springsteenovih stilski najraznovrsnijih poduhvata, a primetni su odjeci "Wall of Sounda", tajne formule koju je razvio legendarni američki muzički producent Phil Spector šezdesetih godina 20. veka. Iskrivljeni blues "Good Eye“, jedna od najčudnijih numera na albumu, pojačava Springsteenove distorzirane režeće vokale do neslućenih visina i meni je to najdraža pesma iz tog vremena. Ovaj album se kvalifikuje kao veličanstveno delo koje zvuči kao da je Springsteen neki crni mississippi delta bluesman koji svira gitaru kao Ry Cooder.

"I want a thousand guitars, I want pounding drums. I want a million different voices“

Album "Wrecking Ball“ je objavljen 5. marta 2012. godine. To je potpuno nekonvencionalan i muzički turbulentan album koji je Bruce ikada snimio. Proglašen delom impresivnog raspona i majstorskog izvođenja, koherentno dizajniranog bez obzira na raznovrsnu i iznenađujuću paletu žanrova. Springsteen i dalje piše sa poetskom hitnošću, crpi ideje iz starih i novih tradicija, peva i svira sa prvoklasnom snagom i energijom, i pruža novi set ubitačnih melodija sa svežim zvučnim udarima svog E Street Banda. Bruce ovde slika ekspresionistički, skoro u potpunosti širokim potezima kista, a njegova pompeznost je u službi besa koji se doživljava pravedno, dirljivo i iskreno. "Wrecking Ball“ predstavlja album mnogo mračniji od bilo kojeg dela Springsteenove radničke triade. Mala je verovatnoća da će ikad biti objavljen teži i izazovniji album tokom cele buduće Bruceove karijere. Naredni "High Hopes" iz 2014. godine je kolekcija obrada pesama, out-takesa i reinterpretacija numera sa prošlih albuma, EP-ja i turneja. Ovde Springsteenov stalni prateći E Street Band, nastupa zajedno sa gitaristom Tomom Morellom iz benda "Rage Against the Machine."

"Western Stars" (2019) , izuzetno volim. Album je postigao veliki uspeh na top-listama u Sjedinjenim Državama, gde je postao Springsteenov 20. album među 10 najboljih. Takođe je dočekan sa širokim priznanjem kritičara, koji su muziku ove ploče smatrali elegičnom i evokativnom "tour de force" kroz američki Zapad. Njegovo devetnaesto studijsko izdanje evocira Californijski pop sa country prizvukom iz šezdesetih i sedamdesetih, zvučeći kao nešto što Bruce nikada ranije nije uradio - transformaciju ogromnog u intimno. Nije to nešto što nismo mogli od njega i očekivati. Nakon 2005. godine i akustičnog folk albuma poetičnih stihova i americana sentimenata “Devils & Dust”, ovo je Springsteenovo solo izdanje (bez E Street Banda) sa kojeg smo ovaj put dobili lepu zbirku od trinaest pesama u klasičnom Bruceovom stilu, ali u ponešto drugačijim aranžmanima. Vidim ovaj album na neki način kao solo akustični Springsteenov album koji je Boss instrumentalno i vokalno snimio kao "Nebrasku" i koji odražava stilizovani country pop ili chamber country. Ovo je raskošan, kinematografski album, ništa manji od remek-dela kasnog zrelog perioda ovog muzičara. NME je album opisao kao: "Veličanstvenim po svojim razmerama, ali tradicionalnim po temama i narativima. Srceparajući, ali životno afirmišući lep album - i elegičan i topao, trik koji bi malo ko mogao da izvede.“ Ova ploča je namenski snimljena i objavljena od strane Warner Bros. Pictures, kao soundtrack filma "Western Stars - Songs from the Film" i objavljena je u septembru 2019. godine.

"Letter to You" - issues of aging and death

Springsteen, o snimanju narednog albuma "Letter to You" (2020), izjavio: "To je jedini album gde ceo bend svira istovremeno, sa svim vokalima i svim instrumentima potpuno uživo. Ovo je prvi album koji sam napravio gde je tema sama muzika... Radi se o popularnoj muzici. Radi se o tome kako je biti u rock bendu, tokom dugo vremena. I to je takođe direktan razgovor između mene i mojih fanova, na nivou koji mislim da su očekivali tokom svih ovih godina.“ Sa ploče "Letter to You", slušaoci mogu da prihvate skoro svaku numeru kao lični mikrokosmos. U kontekstu Springsteenove karijere ova ploča je kao prekretnica koja se u krajnjoj liniji odnosi na njega, njegov odnos sa bendom i njihov zajednički topao odnos sa publikom, posebno u njihovoj sposobnosti da inkorporiraju celokupnu američku kulturu, istoriju i politiku u pesme. David Bauder iz "Associated Press", imao je pomešan stav o materijalu, napominjući koliko je ironično što kompozitor pesme "Glory Days“ provodi toliko vremena osvrćući se unazad i dok Springsteen ni na koji način nije nostalgični izvođač, između ovog albuma i njegove brodvejske predstave." Bauder dodaje: "Springsteenov trenutni rad manje se odnosi na povlačenje odavde da bi pobedio, nego na povlačenje da bi cenio ono što ima.“

Reditelj Thom Zimny je radio sa Bruce Springsteenom 20 godina, dokumentujući nastupe uživo, snimanje albuma i druge filmske radove, a Bruce mu je predložio da režira film o snimanju ovog albuma. Zimny je ovo oduševljeno prihvatio i tom prilikom rekao: "Prava stvar koju sam želeo je da budem muva na zidu u tom trenutku, u tom studiju, samo snimajući šta se tu dešava, to je za mene uvek bila misterija, E Street Band i Bruce - šta rade u studiju kad su sami? To je nešto što je zaista moćno i magično..." Thom Zimny je snimio taj dokumentarac pod nazivom "Bruce Springsteen's Letter to You" 2020. godine. Bio je to pogled "behind-the-scenes", Springsteenovog kreativnog procesa sa snimcima iz studija u realnom vremenu, kompletnim nastupima E Street Banda i nikada ranije viđenim arhivskim materijalom.

Springsteen nije imao poseban plan za Zimnyjevu naraciju ili obim snimanja, ali se odlučio za crno-belu tehniku kako bi "uhvatio" savršeno siv dan u New Jerseyu. Zimske fotografije Danny Clincha i vizuelni izgled filma zamišljena je kao idilična metafora za teme u tekstovima Bruceovih pesama koje su odraz prošlosti i duhovnosti pretočene u muziku. David Ehrlich iz IndieWire, ovaj dokumentarac je okarakterisao kao "rock meditaciju o smrti“ koja je takođe "optimističan portret nekoga ko ne ide nikuda, čak ni kada nas napusti.“ Zimnyjev dokumentarac se fokusira ne samo na album "Letter to You", već i na ceo Springsteenov kreativni proces i filozofiju, uključujući njegove uvide, pomešane sa njegovim već osiguranim nasleđem i nudi nam pogled u um ove rock legende. Sve u svemu, jedan zadivljujući film Bruceovog umetničkog sazrevanja i predstavlja retrospektivu cele Springsteenove karijere.

"Only the Strong Survive: Covers Vol.1" (2022) je dvadeset prvi studijski album Bruce Springsteena. To je album obrada R&B i soul pesama, i njegov drugi album obrada tuđih pesama nakon "We Shall Overcome: The Seeger Sessions“ (2006). Naslov albuma je istoimena referenca na njegovu prvu numeru, cover originalne pesme "Only the Strong Survive“ Jerry Butlera. U zvaničnom saopštenju, Springsteen je izrazio želju da "Želi da napravi album gde [on] samo peva“, pokušava da "opeva pravdu“ i tako doda svoj doprinos velikoj američkoj zbirci pesama 60-ih i 70-ih. Album je producirao Ron Aniello, koji je svirao sve instrumente osim Springsteenove gitare i klavira. Bio je to album obrada soula i rhythm and blues klasika, snimljen u Bossovom studiju "Thrill Hill Recording studio" u New Jerseyu. Na albumu sa Bruceom deli vokale pevač Sam Moore iz starog zaboravljenog dua "Sam & Dave."

Međutim, 2023. godine, pojavile su se glasine i da će Boss snimiti nastavak albuma sa još više Motown/R&B obrada, pod radnim nazivom "Only the Strong Survive: Covers Vol. 2." Potvrđeno je da je snimljeno 18 numera za drugi deo, ali se njegovo zvanično objavljivanje i tačan datum još uvek očekuju. Ove godine, 27. juna, objavljen je mega box set "Tracks II: The Lost Albums" sa 83 nove pesme. Ovaj impozantni box set sadrži 6 neobjavljenih albuma koji pokrivaju period od 1983. do 2019. godine, kao i pesme sa albuma između 1994. i 2011. godine. “Twilight Hours” je poslednji deo ovog box seta, a pesme s ovog albuma nastale su između 2010. i 2018, i stilski se nadovezuju na “Western Stars”. To je sentimentalan album gde Springsteen peva o svojoj Patti, sa kojom je želeo zajedno ostariti. Moguće je da su na ovoj ploči najlepše i najtužnije ljubavne pesme koje je ikad snimio. Patti Scialfa je supruga i muza Bruce Springsteena, kolega na bini, muzičarka i dugogodišnja članica njegovog E Street Banda, poznata po sjajnim vokalima, gitari i klavijaturama; venčali su se 1991. godine, imaju troje dece, a 2018. godine dijagnostikovan joj je multipli rak krvi. Sedma ploča "Perfect World“ jedini je deo ovog box seta koji nije kompletan album, već zbirka pesama "skladištenih“ negde između 1994. i 2011. godine. Od ovih pesama je stvoreno remek-delo. "If I Could Only Be Your Lover“ je posebno vredna slušanja... Ironično, rekao bih da bi današnje pop i dance zvezde donirale bubreg kada bi mogle da napišu nešto tako veličanstveno. Šta mogu još reći što već nije rečeno? Možda jedino to da ima još neobjavljenog materijala, tako da fanovi jedva čekaju još bootlega Bruce Springsteena!

A Complete Unknown, or Completely Fucked up?

Bruce Springsteen je dugi niz godina stekao reputaciju stvaraoca uzbudljivih i katarzičnih numera, ali često, njegove inspirativne pesme nisu samo inspirativne, one odišu gorko-slatkom atmosferom. A kada želi da napravi potpuno tužnu pesmu, on je brutalno efikasan u tome. Određene Springsteenove pesme iznenađuju razarajućim emocijama, što dobro demonstrira većina numera sa albuma "Nebraska", a ovogodišnji biografski film reditelja Scott Coopera - "Springsteen: Deliver Me from Nowhere,“ fokusiran je na stvaranje baš tog albuma i obuhvata samo jednu kratku fazu od par meseci Bruceovog stvaralačkog života i donosi nam intimnu i emocionalno nabijenu priču o procesu stvaranja tog albuma. Interesantno je da i film "A Complete Unknown" o Dylanu, reditelja Jamesa Mangolda, takođe prikazuje kratko razdoblje ranog Dylanovog života od dolaska u New York, do kontroverznog nastupa na Newport Folk Festivalu, kada je prvi put koristio električnu gitaru. Oba umetnika su "uhvaćena" u svojim najranjivijim momentima i prekretnicama u svojim karijerama. Tvrdokorni fanovi su ih obojicu zamrzeli, Dylana što je postao električan, a Springsteena jer je postao akustičan. I jedan i drugi su rizikovali, ali vreme je pokazalo da su bili u pravu.

Songs on "Nebraska" were the Opposite of the Rock Music.

"Nebraska" je predstavljala veliko stilsko odstupanje za Springsteena, od svega što je do tad uradio. Iako je nekoliko pesama sa albuma "The River“ nagovestilo njen pravac, uključujući "Stolen Car“, naslovnu "The River“ i "Wreck On the Highway“, predstavljjući samog Springsteena bez benda, "Nebraska" je jednostavan minimalistički folk album, sa uticajima njegovog klasičnog heartland rocka, i countryja muzike. Dakle, ovaj album je bio iznenađenje zbog rizika koje je preuzeo, a ne zbog njegovih očiglednih vokalnih sposobnosti i kreativnog genija. Šef je oduvek imao dušu punu strasti i to se oduvek videlo. Ovo je veoma lep dokaz za tu tvrdnju.

Rock kritičari su opisali njegovu muziku i tekstove kao surove, sumorne, jezive, tužne i brutalne. William Ruhlmann sa All Music, nazvao je same snimke neuglačanim i nedovršenim, što one namerno i jesu bile. Bill See and Martin Chilton, blazirani pjuristi, primetili su brojne "nesavršenosti“ u miksu, uključujući škripu stolice, zvuk kamina i TV-a, premodulisane usne harmonike i vokalnog "zavijanja" poput Jimmy Rogersa koja probijaju basove zvučnika i tvore distorziju. Joe Pelone sa punk-news tvrdio je da lo-fi priroda albuma daje pesmama maglovitu atmosferu koja tera slušaoce da više zamišljaju šta se dešava, tražeći odgovore u zvukovima kojih nema. Springsteen je sve to objasnio: "Moje pesme na Nebraski bile su suprotne rock muzici koju sam ranije pisao. Ove nove pesme su bile narativne, uzdržane, linearne i muzički minimalističke. Pa ipak, njihov prikaz likova sa margina društva konkretizovao ih je kao rock and roll.“

U svojim analizama albuma, autori Ryan Sheeler i David McLaughlin navode da pesme analiziraju laži o "američkom snu", nudeći oštar pogled na život kroz oči odmetnika, siromašnih ljudi i otuđenih porodica, i šta se dešava kada se stubovi života - posao, ljubav, porodica i prijatelji raspadaju, a nemaju gde da pobegnu. Nekoliko komentatora, uključujući kritičara Greila Marcusa, protumačilo je priče i teme albuma kao odraze Amerike tokom predsedništva Ronalda Reagana, iako Steven Hayden navodi da pesme nisu bile eksplicitno ili implicitno političke, već su tako protumačene zbog vremena objavljivanja albuma. U svojoj knjizi o Springsteenu iz 1985. godine, Robert Hilburn je napisao da su pesme sa "Nebraske" jednostavno produžetak društvenih pitanja koje je Bruce počeo da promoviše na "The River Tour.“ Priče ispričane očima kriminalaca uključuju "Nebrasku“ i "Johnny 99“, dok se Springsteenova sopstvena sećanja iz detinjstva odražavaju u pesmama "Mansion on the Hill", "Used Cars", i "My Father's House". Tekstovi nekoliko pesama se fokusiraju na automobile. U poređenju sa Springsteenovim prethodnim albumima, gde je automobil predstavljao bekstvo ("Born to Run") i mesta gde su se priče odvijale ("Darkness on the Edge of Town" i "The River"), automobil na "Nebraski" predstavlja komoru koja drži njegove likove izolovanim, ili onu u kojoj putuju dok traže neku vrstu ljubavi i prihvatanja, dok svet nezainteresovano prolazi pored njih.

The Boss has always had soul full of passion and it shows, but this record was a big risk he has taken.

"Nebraska" se u svim aspektima izdvajala od ostalih izdanja te 1982. godine. Komercijalno, našla se među 10 najboljih u Australiji, Kanadi, Japanu, Holandiji, Novom Zelandu, Norveškoj, Švedskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama. Album su pratila dva evropska singla - "Atlantic City" i "Open All Night". Prvi je promovisan Springsteenovim prvim video spotom. Nije mario ni radio promotivne aktivnosti za album, verujući da bi ovu ploču, slušaoci trebali sami doživeti individualno, svako na svoj način. Kritičari su hvalili album kao hrabar i umetnički odvažan, smatrajuči ga Bruceovim najličnijim i najintimnijim albumom do tada. Negativne kritike su naglašavale kako pesme nisu stilski povezane i da će se mračne teme svideti samo fanovima, dok ostali neće tako lako prihvatiti ovakav zvuk i izvedbu. Album će kasnije bez promotivne kampanje i turneje, pa čak i bez njegovog lica na omotu ploče (što je, tad bilo nezamislivo), ipak postati prilično tražen, bez obzira na negodovanja i niskih očekivanja svih studijskih glavešina. A danas je teško naći ijednog kritičara ili obožavaoca koji će vam reći da je “Born in the U.S.A.” bolji album od “Nebraske”, koliko god da je “Born" zgrnuo više novca i uspeha u svoje vreme.

Sprinsteen: “Hey, somebody out there, listen to my last prayer. Deliver me from nowhere.”

Razne promocije nisu ni trebale Springsteenu razorenom depresijom. On je samo, ležeći u svojoj spavaćoj sobi, hteo da izbaci duboke naslage mučnine umetničkog nemira "Ex ponta," samovoljnog zatočeništva kroz lične, melanholične pesme sa granice ludila. Izmoren putevima duha, čameći u beznađu pisao je i komponovao minimalističke, akustične elegije i snimao ih na četvorokanalni japanski kasetofon marke Tascam 144. Ova ograničenja, koja su svojevrsni paradoks, prema kome je Springsteen bio primoran da snima instrumente na dva kanala, gitaru na jednom, a prateće instrumente na drugom, harmoniku, sintisajzer ili mandolinu, a glavne i prateće vokale na preostala dva, pokazale su se kao najveće prednosti ovog albuma. Ako tome dodamo i omot ploče kojim dominira mutna crno-bela fotografija snimljena iz automobila, na kojoj se pruža pogled kroz vetrobransko staklo na ravni put ispred i sumornu sivilo dalekog horizonta, što savršeno sugeriše atmosferu albuma, možemo govoriti o dosledno sprovedenom, nesvesnom konceptu "moranja" za spas. Fotografiju za omot albuma uradio je legendarni "mađioničar svetlosti" David Michael Kennedy, 1975. godine.

Međutim, cela priča se tu ne završava: na jednom od omota albuma "Nebraska-live“, snimljenog deset godina kasnije, dominantna karakteristika, po uzoru na originalnu "Nebrasku“, je crno-bela fotografija snimljena iz automobila noću, koja prikazuje daleki horizont nasuprot kojeg se vide konture nekih objekata pored puta, a među njima se ističe visoki saobraćajni znak legendarnog "Route 66“. Ova fotografija na neki način simbolizuje i sažima celokupno Bruceovo delo. Ovim rečima, pre svega, mislim na začuđujuće širok uticaj koji je ovaj album imao svojim rudimentarnim izrazom, na muziku, književnost i film. Diskurs koji je uporediv sa onim književnim principom "manje je više“ što je bilo karakteristično za najpoznatije američke pisce kratkih priča, poput Raymonda Carvera, ili Salingera, a to je na neki način prirodan sled stvari, jer su tekstovi Springsteenovih pesama svojevrsne briljantne narativne minijature, koje ovog autora čini posebnim u svetu rock muzike. Album je kasnije dobio velike pohvale kritičara i po svom značaju je smešten uz dela Roberta Johnsona, Woody Guthrija i Boba Dylana. Uz "The River“, danas većina kritičara smatra ovaj album vrhuncem Springsteenovog stvaralaštva. Uprkos činjenici da je album "Nebraska“ komercijalno i finansijski totalno propao, jer su svi očekivali hitove i rock himne. Ispostavilo se da je to bila inicijalna kapsula iz koje je rođen najveći komercijalni uspeh Bruce Springsteena - album "Born in the U.S.A.“ iz 1984. godine, koji ga je pretvorio u globalnu mega-zvezdu.
aleksandar-kojic2026-01-08 16:06:11

Učitaj još komentara

Prikaži temu na forumu (6)

Film

biografski, drama, glazba (2025)

Springsteen: Deliver Me from Nowhere

Ocjena korisnika

Odlično!

Godina:

Žanr:

Trajanje:

Režija:

Scenarij:

Glavne uloge:

Opis:

Regretting You (2025)

drama, ljubavni

Nakon izdaje koja im razori svijet, Morgan i Clara suočavaju se s pitanjem: može li ljubav zaista ponovno izgraditi ono što je nepovratno izgubljeno? Ovo je intimna i dirljiva drama o majci i kćeri...

The Lost Bus (2025)

biografski, drama, povijesni

Dok krajem 2018. godine besni najrazorniji šumski požar u Kaliforniji ovog veka, vozač autobusa Kevin McKai (Matthev McConaughei) pokušava da svojim autobusom dovede grupu od 22 mladih učenika na...

The Housemaid (2025)

drama, triler

Millie (Sydney Sweeney) je mlada žena koja traži novi početak i pronalazi posao kao kućna pomoćnica imućnog para Nine (Amanda Seyfried) i Andrewa (Andrew Sklenar). No ono što se u početku čini kao...

A House of Dynamite (2025)

drama, triler

Kada se prema SAD-u lansira raketa nepoznatog podrijetla, započne utrka kako bi se utvrdilo tko je odgovoran i kako reagirati.

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

eXtreme member

08.01.2026. 16:10

Active member

08.01.2026. 15:52

Active member

08.01.2026. 15:48

{{message}}