Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!
}Naslov:
The Velvet UndergroundGodina:
2021Žanr:
glazba, dokumentarniTrajanje:
121 minRežija:
Todd HaynesScenarij:
Todd HaynesGlavne uloge:
John Waters > Self
Mary Woronov > Self
Jackson Browne > Self
John Cale > Self
Danny Fields > Self
Allen Ginsberg > Self
Jonas Mekas > Self
Sterling Morrison > Self
Lou Reed > Self
Jonathan Richman > Self
Amy Taubin > Self
Maureen Tucker > Self
Barbara Walters > Self
Merrill Reed Weiner > Self
La Monte Young > Self
Martha Morrison > Self
Henry Flynt > Self
Doug Yule > Self
Opis:
The Velvet Underground explores the multiple threads that converged to bring together one of the most influential bands in rock and roll.
- Slično za pogledati
- Komentari (2)
Where Is Anne Frank (2021)
povijesni, animirani
Film prati put Kitty, imaginarne prijateljice kojoj je Anne Frank zaveštala svoj dnevnik. Buntovna tinejdžerka Kitty budi se u bliskoj budućnosti u amsterdamskoj kući Anne Frank i kreće u potragu za...
Downtown 81 (2000)
drama, komedija, glazba, glazbeni
After being released from the hospital, the artist Jean Michel Basquiat wanders around Manhattan trying to sell art to make money and find a place to stay.
Val (2021)
biografski, dokumentarni
Više od 40 godina Val Kilmer, jedan od najnepredvidljivijih ili možda najviše pogrešno shvaćenih holivudskih glumaca, dokumentirao je vlastiti život i umjetnost filmskim i videokamerama. Nagomilao je...
Belfast (2021)
biografski, drama, povijesni, ljubavni
Ovim ljubavnim pismom rodnom gradu Branagh je osvojio svog prvog zlatnog kipića! Od sedam nominacija za prestižnu nagradu 2022. godine, Oskara je osvojio za kategoriju najboljega originalnog...
Za komentiranje morate biti prijavljeni!
eXtreme member
22.08.2023. 21:26
Active member
22.08.2023. 18:20
"Toliku količinu ugašene svjetlosti ne može zadržati nikakav prostor." ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ Šta još reći o Velvet Underground? Bili su najuticajniji bend u istoriji popularne muzike.Gledao sam sve filmove o njima,pročitao sve knjige.Mislio sam da znam baš sve o njima,ali ovaj dokumentarac je nešto sasvim,sasvim drugo.Todd Haynes udiše novi život u svoj (svačiji) omiljeni bend i istražuje višestruke niti koje su se spojile da bi oslikale jedan od neponovljivih fenomena rock n' rolla.Njegov holistički pristup snimanju ovog filma sličan je slušanju muzike benda novim ušima,podešenim na suptilnije frekvencije.Haynes nije tip redatelja koji će ići niz dlaku publike i kao svoj prvi veliki dokumentarac u karijeri, snimiti film koji igra prema ustoličenim pravilima branše, a pogotovo ako mu je tema jedan od najekspresivnijih bendova ikad. Haynes ima impresivnu kolekciju snimanja provokativnih filmova koji presecaju mistiku muzičkih ikona.Setite se "The Karen Carpenter Story" iz 1987,ili "Velvet Goldmine" koji je "Citizen Kane" glam-rock scene 70-tih.U "I'm Not There" (2007),šest poznatih glumaca kanališe različite strane Bob Dylana da naprave najzanimljiviji biografski film ikada? Velvet Underground nije tako očigledno dekonstruktivistički. Reditelj ovde nije ni pomislio na definitivnu biografiju Velvet Undergrounda. Umesto toga, on ih koristi kao odskočnu dasku za stvaranje dirljive vizuelne počasti njujorškoj eksperimentalnoj umetničkoj sceni 60-tih. Kako sam kaže,on je neko kome je rock n' roll definitivno spasio život. Ovakav pristup je svakako bio neophodan. Warhol, koji je bio "otac" i rani menadžer ovog benda, bio je opsesivni dokumentarist sveta oko sebe, a ipak postoji tako malo snimaka benda. Postoje snimci članova koji se izležavaju po "Fabrici" i mnoštvo fotografija, ali bend je retko sniman kako nastupa.Haynes rešava ovaj problem korišćenjem drugih umetničkih motiva iz tog doba. Ovde ima toliko toga da se vidi,jer je ubacio par stotina malih vinjetica (i svaka je na svom mestu) za dva sata snimanja pokretnih slika! Česta upotreba podeljenog ekrana,nekad na dva,četiri ili 20 delova,brižljivo je ukomponovana.Zumirana lica,oči,fotke,snimci,Warholovi "testovi ekrana", deluju hipnotički,jer je i muzka takva.Ovaj dokumentarac daje grupi uzbudljiv, eksperimentalni portret koji itekako zaslužuje.Rezultat je duboko poetičan,radikalan, odvažan i briljantan kao i sam bend.Dok gledamo tu prelepu konfuziju,čini se da smo na LSD-u, bez LSD-a.Dok sam gledao film,jeo sam štrudle punjene smokvama, a osećao se kao da sam na horsu.Kao muzička podloga celo vreme odzvanjaju pesme Velveta, a najviše “Venus in Furs” i “Heroin” koje hipnotišu Caleovim dronom i bude neku vrstu frustracije - kako ovakvu muziku, u svom vremenu publika nije uspela prepoznati kao nešto izvanredno? Naravno da to ne vredi za sve, pa tako imamo svedočanstva Jonathana Richmana koji, kao jedan od prvih obožavaoca, postaje neizbežnim sagovornikom kad se priča o ovom bendu.Verzije pesama su uglavnom drugačije od onih sa ploča i preuzete sa petostrukog box-seta "Peel Slowly And See".Česta upotreba podeljenog ekrana prikazuje kratke intervjue sa savremenicima Velveta,kao što su fotograf Stephen Shore, kum američkog avangardnog filma Jonas Mekas i „tata“ minimalističke muzike, La Monte Young.Tu su još i opskurni reditelj John Waters,Jackson Browne,a možemo čuti i muziku legendarnih dronera "The Dream Syndicate" iz 1965.Drugu polovinu šezdesetih u Americi je obeležio sentiment radikalno suprotan anksioznosti koja je izbijala iz Reedove poetike. Hipiji su promovisali antiratnu politiku delivši cveće u buntu protiv generacije svojih roditelja. “Mi smo mrzeli te priče o miru i ljubavi,uradi nešto,nahrani gladnu decu u Africi,bori se protiv velikih korporacija,uradi nešto za ekologiju,umesto što se šetkaš sa cvećem u kosi” kaže Maureen “Moe” Tucker, bubnjarka benda. Velveti su protestovali na svoj način, što se najbolje vidi i čuje na njihovom drugom albumu,“White Light/White Heat” koji je i danas suviše abrazivan za uši široke publike, iako je gotovo vlastoručno zaslužan za pojavu celokupnog noise-rock fenomena.Kao što sam već napisao,Haynes nema nameru ugoditi fanovima, kao ni samim protagonistima. Reed je, naime, prikazan kao težak saradnik i čovek koji je zarazno širio auru vlastite nelagode na druge. Izgleda da socijalno nije znao kanalisati svoje negativne osećaje u realnom životu, već u muzici gde je od njih stvarao umetnička remek-dela.Njegova umetnička snaga i kreativnost su prejak zalogaj,i ne možete se osećati ravnodušnim sa zumiranim licem Lou Reeda koji gleda u vas, baš kao što se ne možete osećati hladnokrvnim slušajući njegov glas, koji kopa duboko po vašem rancu duše, mućkajući vašu psihu, svaki put kada njegov glas dopre u vaše uši. Postoji li reč za takvu moć? Verovatno, ne. Kao što je muzika Velveta bila mahom nelagodna, atipična i hipnotizirajuća, i sam film je ista takva posveta grupi koja je svojeglavo odudarala od proseka,i za tako kratko, vrtoglavo vreme,neizmerno uticala na kompletnu umetnost 20-tog veka. Haines je hteo da napravi virtuelnu učionicu i uspeo da pronađe formu za to - da zaroni u olupinu, ciljajući na nešto živo, posredno i emocionalno nazubljeno, umesto zakopanog, muzejskog pristupa koji je mogao da uzme. To je ono što je Haines postigao, ovde.Da, Haines i bend. Svi su bili u tome zajedno. ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ Žao mi je što niko nije uradio prevod na srpsko/hrvatski/bosanski jezik. ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~