Majstori japanske animacije: Isao Takahata

Među jedinstvenim biserima svetske kinematografije nalaze se japanski dugometražni animirani filmovi. Van matične zemlje ih šira publika često zaobilazi, propuštajući pritom veliko blago raznovrsnih tema i sadržaja. Podstaknut dobrim prijemom filmova iz dotične kinematografije u našoj forumskoj igri Na repertoaru ove nedelje, rešio sam da serijom članaka o istaknutim autorima animiranih filmova u Japanu pokušam da barem malo približim deo te dalekoistočne scene onima koji se odluče da ih pročitaju. Prvi od njih se bavi jednom od najznačajnijih ličnosti japanske animacije koja je već pola veka u tom poslu.

Mada nije ime koje svima prvo padne na pamet kada se spomene japanska animacija i mada je, bar u očima zapadne publike, karijeru proveo donekle u senci pojedinih slavnijih savremenika, Isao Takahata je neko bez koga bi današnja animatorska scena u Japanu bila potpuno drugačija, a svetska kinematografija na velikom gubitku. Sama činjenica da je jedan od osnivača kultne produkcijske kuće Studio Ghibli, dovoljna je da mu zacementira mesto među legendama animacije.

No, Takahata je mnogo više od toga. On je vrsni reditelj i scenarista, velemajstor adaptacija (svi njegovi filmovi su adaptacije književnih dela, stripova i bajki), koje oživljava u igranoj formi i kroz čija se dela, čak i kad sadrže fantastične elemente, provlači realizam. Njegov uticaj na druge reditelje, pre svega na svog dugogodišnjeg prijatelja i saradnika Hajao Mijazakija, u pogledu usvajanja društvenog komentara i ljudskih priča u animaciji, zaista je nemerljiv. Zahvaljujući njemu, ostvareno je pomeranje animiranih filmova u sve sfere pripovedanja.

 
Takahata je započeo svoju karijeru šezdesetih godina prethodnog veka kao pomoćnik režije u slavnoj produkcijskoj kući Toei. Rediteljski debi je ostvario filmom Taiyô no ôji Horusu no daibôken, 1968. godine, pričom zasnovanom na epu Ainu naroda, čija je radnja izmeštena u nordijsko okruženje. Iako se danas smatra prekretnicom u istoriji animacije zbog pripovedačkog pristupa u kom se bavi temama koje nisu isključivo namenjene deci, bio je to komercijalni promašaj, što je Takahatu odvojilo od režiranja filmova na neko vreme. Nakon toga režira animirane serije među kojima se ističu ekranizacije mange Lupin III, kao i zapadnih književnih dela En iz Zelenih Zabata i Heidi in the Mountains.
 
U tom periodu ponovo seda u rediteljsku stolicu za kratki dečji film Panda! Go, Panda! iz 1972. godine, u kome po prvi put na režiji i scenariju sarađuje tandem Takahata/Mijazaki. Ovde se pojavljuju osnove onoga što će kasnije proisteći iz njihove saradnje. Prvi film gde je istovremeno radio i režiju i scenario bio je Jarinko Chie, devet godina nakon Panda! Go, Panda!. Film koji poprilično oscilira u kvalitetu, od sjajnih elemenata gde se kroz humoristički pristup dotiče ozbiljnih tema - devojčice koja pokušava da se izbori sa priprostim ocem, rastavom roditelja i pratećim peripetijama, do potpuno blesavih trenutaka i onih ne baš toliko prikladnih za svu publiku. No, film je poručena adaptacija mange, koju je Takahata prvobitno nameravao da odbije.

Već sledeće godine sledi ekranizacija priče japanskog pisca Kenđija Mijazave, Sero hiki no Gôshu. Prijatna priča o osrednjem violončelisti koji usavršava svoj zanat uz pomoć poseta okolnih životinja u toku četiri noći, s različitim zahtevima da im svira i gde se muzika, koja čini dobar deo filma, sjajno dopunjuje s animiranom radnjom.
 
Ključna godina u Takahatinoj karijeri je 1985. kada učestvuje u osnivanju legendarne animatorske kuće, znane kao Studio Ghibli. Njegov prvi film za novu produkciju možda se može smatrati i njegovim najboljim ostvarenjem. Hotaru no haka iz 1988. godine je surova i iskrena drama o bratu i sestri uhvaćenim u vihor velikog sukoba, koja bez suzdržavanja pokazuje pakao rata i stradanje običnih ljudi, pritom ne zauzimajući ideološke stavove.

Film je zasnovan na pripoveci Akijukija Nosake. To što je i sam Isao kao dete preživeo bombardovanje svog grada u ratu, verovatno je doprinelo još boljem razumevanju takve situacije i njenom sagledavanju iz dečjeg ugla. Iako nije prvi animirani film koji se bavi stradanjem naroda i sudbinom dece u Japanu pred kraj Drugog svetskog rata, ovaj film je istinsko remek delo. Ima ono nešto posebno što mali broj filmova ima i što ga izdvaja od većine, ne samo animiranih, nego i filmova uopšte. Malo je čak i igranih filmova toliko potresnih i upečatljivih. Vrhunska animacija samo doprinosi jačini utiska koji film ostavlja. Kao ratna anime drama, veličanstven je i klasa za sebe. Takahata se nikada više u svojoj karijeri nije vratio tako teškoj tematici, što možda i nije loše, ako se uzme u obzir koliko je uspeo da nas potrese ovim filmom.
 
U sledećem projektu iz 1991. Takahata pravi tematski preokret i istražuje sasvim drugu stranu stvarnosti. Omohide poro poro je romatična drama u kojoj se prepliću sadašnjost i prošlost. Mlada žena na odmoru na selu, kroz sopstvenu introspekciju i uspomene na neke naizgled obične događaje iz doba kada je imala deset godina, bolje upoznaje samu sebe i donosi važne životne odluke.

Reditelj i scenarista na sjajan način rešava problem ekranizovanja mange, koja se bavi samo epizodama iz detinjstva, tako što kreira priču o protagonistkinji kao odrasloj osobi koja se priseća vremena kada je bila devojčica, dok proživljava važan period života. Kroz priču se takođe provlači i tematika položaja žene i pojedinca u japanskom društvu. U animaciji se čak i vodilo računa o tome da kadrovi iz sadašnjosti budu savremenije animirani, dok uspomene iz detinjstva imaju malo klasičniji pristup. Razlika nije velika, ali dovoljna da se stvori drugačiji osećaj dok se gledaju različiti segmenti. Gledaocima sa ovih prostora će inače odlična muzika u filmu zvučati poznato u scenama sa sela, pošto je muziku radio rumunski frulaš George Zamfir, koji je u film ubacio motive iz mađarske, rumunske i bugarske muzike. Film ostavlja pozitivan i vedar utisak na gledaoce i takođe je od kritike hvaljen i prihvaćen.
 
Svojim sledećim filmom, Takahata se približava tradicionalnijoj tematici i bajkovitim elementima. Heisei tanuki gassen ponpoko iz 1994. zasnovan je na japanskom folkloru i legendama o tanukijima, rakunolikim psima. Film ima jaku ekološku poruku, smeštenu u borbu životinja, čija šuma nestaje zbog širenja grada, za očuvanje svog doma. U priči se, u skladu sa legendama, pojavljuju i dodatni fantastični elementi, poput sposobnosti pojedinih životinja da menjaju oblik.

Film ne doseže visine prethodna dva Takahatina filma i može se reći da je kulturološka barijera ovde najveća, od svih njegovih filmova. Film je dobro prihvaćen u Japanu, nije toliko loše prošao ni u inostranstvu, ali pak ima bitnih odlika koje... Hm, kako da kažem... Ovaj... U svakom slučaju, ne bih ja ovo gledao sa decom, iako na prvi pogled podseća  nešto iz Diznijeve produkcije. Upoznajte se sa mitologijom vezanom za rakunolike pse, a ako ste gledali Jarinko Chie, verovatno možete da naslutite o čemu govorim. Poruka je snažna, ali pakovanje nije za svakog.
 
Pet godina kasnije režira animiranu komediju Hôhokekyo tonari no Yamada-kun, zasnovanu na istoimenom stripu. Ako je u Only Yesterday vešto adaptirao epizodičnost crtanog serijala, ovde ju je potpuno prihvatio. Ceo film je jedan veliki niz anegdota, koje doživljava šarolika porodica Jamada. Dizajn likova je minimalistički i poput karikature, a pozadina često gotovo nepostojeća, što odaje utisak pokretnog stripa. Likovi su zanimljivi svaki na svoj način, pogotovo baba. Humor je mahom prijatan i dopadljiv. Ipak, trajanje od 104 minuta, u kombinaciji s pomenutom epizodičnom prirodom materijala, ostavlja utisak da je pomalo predugačak, iako je na kraju pokušano zaokruživanje priče anegdotama koje ilustruju značaj porodice. Stilski pomak malo više od pripovedačkog.

 
Proći će četrnaest godina do sledećeg filma za čijim kormilom je Isao Takahata. Ipak, čekanje je vredelo. Kaguyahime no monogatari ekranizacija je japanske legende o devojci sa drugog sveta, koja odrasta i sazreva u srednjevekovnom Japanu. Ponovo se stil animacije menja i daje jedinstven izgled filmu.

Na samom početku je jasno da nas čeka vizualna poslastica. Film je urađen u kombinaciji ručno crtanih linija i akvarela čiji je rezultat jedinstveni konačni proizvod velike lepote, koji odiše duhom stare animacije, ali je u isto vreme veoma svež. Film izgleda kao da je umetnička slika oživela. Vrhunsku estetiku prati i sjajna priča o devojčici pronađenoj u stablu bambusa i njenom životu. Iako je izmenio neke delove priče, autor se držao izvornog materijala, ali zbog smirenije i pomalo setne prirode priče, ovaj film možda i nije za svakoga. Svakako će odrasli više nego deca ceniti teme ljubavi, sazrevanja, pritisaka društvenih normi i tuđih očekivanja i uživanja u blagodetima ovog sveta kao i odlaska sa njega. Definitivno jedan od sjajnijih momenata u režiserovoj karijeri, kao i u ionako već impresivnom katalogu produkcijske kuće.

Takahata je najavio Kaguyahime no monogatari kao verovatno svoj poslednji film. U međuvremenu je bio jedan od producenata filma La tortue rouge, a da li ćemo ga videti u još nekoj ulozi ostaje da vidimo. Čak i da do toga ne dođe, opusom koji je stvorio ostavio je neizbrisiv trag u svetu filma.